Синтетичка сећања на лекције из будућности

Улазећи у једну од сала Музеја Југославије, где се до 2. септембра одвија изложба Пионирско ходочашће, сачекаће вас галиматијас звукова, из којег свест прво издваја зричање зрикаваца, а потом и веселу грају деце. Наћуливши уши, разабраћете неразговетне говоре одраслих – испоставиће се – махом аутора светски познатих споменика које дата поставка обрађује по специфичном кључу, а онда и хорско извођење југословенске химне, што се растаче у жамору звучних таласа.

Иако још не схватате поенту оног што чујете, осетићете се пријатно, на неки посебан, никад доживљен начин који вас тера да се замислите не само над смислом тих звукова већ и над смислом живота уопште. Ако сте припадали генерацији пионира и изговарали заклетву да ћете „марљиво учити и радити, поштовати родитеље и старије, бити верни и искрени другови који држе дату реч. И волети домовину, чувати братство и јединство свих њених народа и народности, и ценити све људе света који желе слободу и мир”, поставка ће вас вратити у дане кад се у ово веровало. Ако сте млађи, питаћете се како је све ово уопште било могуће.

Потпуно објашњење испреплетаних звукова нећете добити ни од низа снимака на шест великих екрана који чини визуелни сегмент мултимедијалне инсталације коју је осмислила Ана Миљачки, кустоскиња, теоретичарка, историчарка и професорка архитектуре на Масачусетском институту за технологију (МИТ) у САД. Призори којих се сећате из историјских уџбеника, или са ђачких екскурзија – споменик стрељаним ђацима у Крагујевцу, камени меморијал Битке на Сутјесци, па онај посвећен жртвама концентрационог логора у Јасеновцу итд., такође се разливају, да би по неком чудном обрасцу потом творили некакве имагинарне обрисе.

Магијски увучени у радњу, можда ћете препознати и Споменик револуцији на Козари, Партизанско спомен-гробље у Мостару, Споменик на Петровој гори, највишој тачки области Кордун у Хрватској. Евентуално ћете идентификовати и Споменик Илинденском устанку у Крушеву, Споменик Хриб свободе у Илирској Бистрици, као и Споменик палим борцима у Барутани код Подгорице.

Део идентитета

И свим тим ремек-делима социјалистичке споменичке архитектуре мењаће се облици, баш као што се понаша меморија, не држећи се фактичког стања, већ градећи сопствене емоционално-ирационалне путеве. Крешендо те визуелне мелодије постиже се кроз све јачи интензитет боја споменика у сталној трансформацији, које у једном тренутку постају готово халуциногене.

Негде из даљине (под)свести допреће и имена градитеља – Миодрага Живковића, Богдана Богдановића, Душана Џамоње, Ранка Радовића, Војина Бакића и Кане Радевић, заслужних за отелотворење успомена на борбу против фашизма и братство и јединство, које је у СФРЈ спајало све народе и народности. Па ћете се (поново) чудити – шта се то збило да је ово нестало!

Ана Миљачки вас неће оставити изгубљене међ сенима прошлости, већ вам нуди да сами исцртате границе заједничке државе око топонима исписаних на зиду изложбене просторије. И то је начин да ставите тачку на игру алатке StyleGAN3, из домена тзв. вештачке интелигенције (или прецизније – машинског учења), у чију меморију је похрањена фото-документација локалитета као светих места прошлости које су све до 1991. посећивале ђачке екскурзије.

„Тако један од принципа машинског учења постаје структурарно-носталгична алатка, која је мени лично помогла да разлучим да све те посете споменицима НОБ-у, које сам својевремено доживљавала амбивалентно јер смо тамо ишли ’принудно’ и без довољно предзнања, сад осећам као део својих идентитетских одредница. И могу да га потпишем као аутентичан”, наводи Ана Миљачки.

Слично ћути и дизајнер звука Павле Динуловић, професор на Факултету драмских уметности у Београду, премда их деле две деценије у идентитетском сазревању, сходно датумима рођења. Динуловић је многе од побројаних споменика видео у породичној режији, углавном када би ишао на море преко Босне и Херцеговине, која Други светски рат памти у светлу (или сенци) крвавих братоубилачких сукоба деведесетих година на простору бивше СФРЈ.

„Повод за изложбу Пионирско ходочашће било је вандализовање Партизанског гробља у Мостару 15. јуна 2022, последња у низу девастација тог споменичког обележја архитекте Богдана Богдановића”, каже наша саговорница. Тада је пожелела да реплицира омаловажавању антифашизма, све присутнијем у свету, али да коначни суд препусти посматрачима шестоканалне видео-инсталације у Музеју Југославије. „Најидеалније установе и по значењу и по расположивом простору” да се публици представи процес сећања на државно уређење са заједништвом у свом корену.

Динуловићу је дата слобода да уради исто звуцима, па је у машинску меморију похранио сегменте сопствених успомена, или делове говора аутора меморијала, или извођења химне, чија му је аутентичност важна, чак и ако се од њих ствара нека нова материја. Посвећена прошлом, али и будућем, које би требало да проноси бар неке од универзалних вредности, у суштини побројаних и сличних споменика.

„Здања која чине део архитектонског наслеђа социјалистичке Југославије, а нарочито она која су неколико послератних генерација идеолошки формирала на вредностима антифашизма и инклузивности, бришу се ентропијским старењем колективног сећања, које прате бројне политичке иницијативе на локалном и глобалном нивоу у циљу активног заборава њиховог значења”, наглашава ауторка поставке.

С тим у вези, Ана Миљачки не може да се помири са појавом којој већ 30 година сведочи у САД, где живи и ради, а то је изостанак кода давно уписаног у меморијско наслеђе Југословена и свих који се тако осећају. Повремено доводи своје америчке студенте да би им проширила границе перцепције, скучене доминирајућим хрљењем ка поседовању.

„Њима су чудни појмови попут заједничког власништва или колективног ауторства, самоуправљања, јер томе нису учени. Чудна им је и критичка опсервација симбола које нуди држава, с обзиром на то да се у Америци тек однедавно преиспитују споменици јужњачким војсковођама и тиме почиње да се обраћа пажња на жртве Грађанског рата, док ми увелико дижемо глас против, рецимо, Београда на води”, каже Ана Миљачки надајући се да ће виђено бар мало да утиче на колективну свест те генерације житеља Сједињених Држава, а онда се даље преносити по вертикали времена.

Колективитет, о коме говори поставка, као и сама професорка Миљачки у конверзацији са својим студентима (а сад и посетиоцима музеја), Динуловић види на улицама српских градова, захваћених студентским протестима. Неко други ће те вредности спознати у хуманитарним акцијама или чему другом што није само себи циљ, већ је циљ ширење идеје која полако нестаје у ери индивидуализма, што суштински индивидуу поништава, сводећи је на примарне нагоне.

Одговорност за вредновање стварности

И у читању изложбе у Музеју Југославије такође је важна та танана веза што нас спаја упркос различитостима, симулирајући Пионирско ходочашће, па је лакше супротставити се „суровом транзиционом капитализму и повезаним национализмима, присутним и 30 година након уништења заједничке државе”. Тај осећај неће бити линеаран, већ у складу са дамарима нових технологија које нуди поставка. А коју можемо доживети као збир „синтетичких сећања на лекције из будућности”.

У том кључу треба схватити и „промену историјског а немогућег пејзажа који пулсира на основу података унетих у артифицијалну меморију”. Иначе никада нећемо спознати да има нечег већег и важнијег од индивидуалне егзистенције, али ни „прихватити одговорност за свој малени део већег система вредновања стварности”, како се може схватити порука поставке.

Ауторски тим изложбе, поред Ане Миљачки и Павла Динуловића, чине Оус Абу Рас и Џулијан Гелтман, док су кустоскиње поставке Симона Огњановић и Марија Ђорговић из Музеја Југославије. Припрему и истраживачку фазу уметничког пројекта помогли су бројни истраживачи и сарадници, међу којима су Мелика Коњичанин, Ана Мартина Бакић, Јелица Јовановић – Група архитеката, Ендру Лоулер, Сандро Ђукић, CCN Images, Other Tomorrows. Прва верзија изложбе Пионирско ходочашће приказана је у Венецији 2023, а друга на Темишварском бијеналу архитектуре 2024. године.