Kо креативно мисли, може доћи и до вредног изума, а ако га заштити, може од њега лепо и да живи. Погрешно је мислити да само велики умови имају свој регистар открића и патената. И многи обични људи власници су вредних патената којима су корак по корак унапређивали материјални развој наше цивилизације.

Да патенти нису само компјутерске технологије и чипови показује и домаћа изложба у београдском Музеју науке и технике која ће трајати до краја марта.

Завод за интелектуалну својину основан је 1920. године (првобитно је носио назив Управа за заштиту индустријске својине) и један је од најстаријих у Европи. Због пандемије вируса корона изостала је изложба поводом овог великог јубилеја, али аутори су остали упорни, тако да су од краја прошле године изложили експонате и моделе у оближњем Музеју науке и технике. На постави нема патената великана као што су Тесла, Пупин, Миланковић, Михајло Петровић – Мика Алас, Бошковић... То су патенти које су стварали обични људи, шустери, домаћице, трговци, истичу аутори изложбе, музејски саветници Душан Петровић и Саша Шепец.

На изложби под званичним називом „Чувари иновација – 100 година од првог српског патента” први пут су приказани модели и макете првих регистрованих патентних пријава у Србији из међуратног периода, када у држави тек почиње индустријализација. Према првом закону о заштити индустријске својине Краљевине СХС из 1922. године, први регистровани патент у Србији био је „строј за печење ракије” Милана Т. Јовановића, казанџије из Новог Сада, који је заправо био пренесен мађарски патент из 1909. године. Први патент који је одобрила наша Управа за заштиту индустријске својине, била је „сама себе љуљајућа колевка” Адама Субашића, сајџије из Сарајева.

Ракија од шљиве

Традиција печења шљивовице дубоко је уткана у српску културу и представља важан део националног идентитета. Постоје сведочанства да се ракија пила још за време цара Душана. Писани подаци указују да је производња ракије настављена и за време турске владавине, у периоду све до средине 19. века и надаље у ослобођеној Србији.

Печење ракије од шљиве 2022. године као елемент нематеријалног културног наслеђа Србије уписано је и на Унескову листу нематеријалног културног наслеђа.

Први српски изумитељ Милан Т. Јовановић као калфа радио је у Пешти и Бечу. Своју иновативност показао је решењем за олакшано коришћење казана уградњом металне полуге којом се врши пражњење казана с комином након печења ракије. Преузевши радњу од оца Танасија, Милан је проширио послове и на бакар, прскалице за винограде, шмркове за воду и бушење бунара.

Фабрика ове породице радила је и преправку старих ракијских казана уградњом нових делова. На изложби у Чешкој Милан је добио медаљу за заслуге на индустријском пољу чиме је потврђен изразит квалитет њихових производа.

На изложби се између осталих могу видети и други изуми: модел велосипедских кола у облику двоседа који је називан и бицикл за заљубљене. Модел лампе за кување на шпиритус је патент за камперске решое за кување кафе на алкохол, који се среће већ крајем 19. века, макета држаља за перо и многи други проналасци, од којих поменимо још и самољуљајуће колевке. Механизам, сличан сату, покренут руком, омогућио је ритмичко љуљање колевке. Аутори каталога истичу да је већина изума настајала симултано на више места, па је тако и „колевка која сама себе љуља” постојала и у Великој Британији и САД шездесетих година 19. века. Тадашња Управа за индустријску својину није проверавала новост изума на светском нивоу, а и како би. Није ни чудо што ће у индустријски неразвијеној земљи неки од изума бити „рупа на саксији”.

Патент холивудске глумице

Патентирају и они који су познати, али не као изумитељи. Аутори каталога посвећеног овој изложби наводе пример холивудске глумице Џејми Ли Кертис која је 1987. изумела варијанту једнократних пелена за бебе, које имају аплициран џеп с неколико влажних марамица. Ипак, овај патент није заживео јер произвођачи и младе маме радије су се опредељивали да ова два средства производе или набављају одвојено.