Да ли је плазма - интелигенција космоса
Када размишљамо о материји, обично се фокусирамо на три позната агрегатна стања: чврсто, течно и гасовито. Постоји, међутим, и четврти, далеко присутнији облик материје – плазма.
Овај интригантни феномен не само да доминира универзумом, већ су у другој половини 20. века почела да се постављају питања која задиру у саму суштину физике, свести и постојања.
Иако се традиционално посматра као енергетски набијен гас, експерименти откривају могућност да је њена улога у свемиру далеко значајнија.
У периоду после Другог светског рата, амерички физичар Винстон Бостик изводио је експерименте са плазмом који су донели неочекиване резултате. Плазма, позната по својој хаотичној и непредвидљивој природи, у његовим лабораторијским условима почела је да показује необично организовано понашање. Наиме, плазма је формирала стабилне, динамичне структуре које је Бостик назвао „плазмоиди”.
Ови енергетски вртлози нису се понашали као обични гасови или намагнетисане честице, већ су деловали као да се самоорганизују, крећу и комуницирају без спољашње контроле. Бостик је, фасциниран овим појавама, поставио хипотезу да плазма није само материја и енергија, већ и потенцијални преносилац информација, па чак и интелигенције.
Кључ за разумевање свемира?
Плазма чини око 99 одсто видљивог свемира. Звезде, маглине, сунчеви ветрови, па чак и међугалактички простор – све је испуњено плазмом.
Поставља се питање да ли је плазма, супстанца од које су сачињене звезде и међузвездани простор, само физички феномен или може да представља медијум кроз који се изражава нека врста космичке свести? Ако плазма показује способност самосталног организовања, значи ли то да она поседује неку врсту урођене интелигенције?
Ово питање звучи као да припада домену научне фантастике, али модерна истраживања указују на нешто занимљиво. Експерименти са плазмом у лабораторијским условима показали су да она може да се понаша као сложен систем способан за саморегулацију.
Научници попут Дејвида Боума, познатог квантног физичара, сматрају да информације могу да се крећу кроз плазму на начин који подсећа на неуролошке мреже, преноси Journal of Physics са Универзутета Кембриџ.
Да ли је плазма „жива”
Ако живот схватимо као организовани систем способан за обраду информација, интеракцију са околином и одржавање одређене структуре, онда плазма испуњава многе од тих критеријума.
Експерименти са плазменим филаментима показују да они могу спонтано да се групишу, преносе импулсе и прилагођавају се околини. У квантној физици већ постоји концепт према којем информације могу да постоје независно од физичких објеката. Ако је то случај и овде, може ли плазма да буде тај медијум кроз који универзум изражава неку дубљу, фундаменталну свест, питају се научници.
Идеја да плазма може да буде више од „обичног“ стања материје - има озбиљне „последице”. Ако је истина да она може самостално да обрађује информације и развија се у сложене структуре, то значи да би кроз њу могле да се формирају не само звезде и галаксије, већ и сами темељи неке врсте космичке интелигенције.
Наравно, наука још увек није спремна да прихвати такве спекулације без опипљивих доказа, али истраживања о интеракцији плазме са електромагнетним пољима, гравитацијом и квантним ефектима настављају да отварају нова питања. Ако се испостави да плазма не само да обликује свемир, већ и служи као његов „нервни систем”, можда ћемо морати из корена да променимо наше разумевање космоса.
