Црне гљиве чисте Чернобил од радијације
Чернобил, место највеће нуклеарне катастрофе у историји, могао би да постане лабораторија у којој се развијају револуционарне методе заштите живота на Земљи, а и ван ње.
Нуклеарна катастрофа у Чернобилу 1986. године оставила је иза себе пустош – радиоактивни облак проширио се преко Европе, а зона око реактора постала је једно од најопаснијих места на планети. Међутим, док већина организама не би могла да преживи у условима екстремне радиоактивности, одређене врсте црних гљива не само да успевају у радиоактивној зони, већ се чини да се хране управо оним што би друге уништило – зрачењем.
Научници су открили да ове гљиве користе радијацију на начин сличан фотосинтези, претварајући је у хемијску енергију за раст. Њихово присуство у напуштеном реактору подстакло је истраживаче да истраже њихов потенцијал за уклањање или неутралисање радиоактивног материјала из околине, али и тешких метала или отровних хемикалија, па чак и у заштити од космичког зрачења.
Како је могуће да су управо гљиве постале природни чистачи Чернобила?
Још почетком 1990-их, истраживачи су приметили необичне црне наслаге које су прекривале зидове напуштеног саркофага око Реактора 4 у Чернобилу. Ове гљиве су привукле пажњу научника због своје отпорности на екстремне нивое радијације.
Касније анализе су откриле да су ове гљиве меланизоване – њихов тамни пигмент меланин омогућава им да апсорбују јонизујуће зрачење и претварају га у хемијску енергију, слично начину на који биљке користе хлорофил за фотосинтезу.
Међу најпознатијим врстама пронађеним у Чернобилу су Cladosporium sphaerospermum, Cryptococcus neoformans и Wangiella dermatitidis. Ове гљиве не само да преживљавају у контаминираном окружењу, већ активно расту ка изворима зрачења, показујући фасцинантну способност радиосинтезе – процес у којем користе гама зраке за метаболизам и раст, пише Форбс.
Гљиве помажу у деконтаминацији
Научници сматрају да би ове гљиве могле играти кључну улогу у будућим покушајима деконтаминације радиоактивних подручја. Њихова способност да апсорбују и неутралишу радијацију значи да би могле да се користе за биоремедијацију – процес у којем живи организми уклањају токсине из загађених средина.
Експерименти су показали да одређене меланизоване гљиве могу да апсорбују радиоактивне изотопе и смање ниво зрачења у својој околини. Ово отвара могућност њиховог коришћења не само у Чернобилу, већ и у другим нуклеарним постројењима, па чак и у свемиру, где би могле да пруже заштиту астронаутима од космичког зрачења.
НАСА експерименти у свемирским мисијама
Интересантно је да је НАСА показала велико интересовање за чернобилске гљиве у контексту заштите астронаута током дуготрајних мисија.
У експериментима на Међународној свемирској станици, истраживачи су тестирали како се Cladosporium sphaerospermum понаша у микрогравитацији и под високим нивоима зрачења.
Резултати су показали да би се танки слојеви ових гљива могли користити као природни штитови против космичког зрачења, што би било кључно за будуће мисије на Марс и даље у свемир.
Иако су ови организми откривени пре неколико деценија, научници тек сада почињу да разумеју пуни потенцијал меланизованих гљива. Њихова отпорност, способност регенерације и могућност упијања радијације отварају врата новим методама деконтаминације, али и иновацијама у области биотехнологије.
Можда ће се једног дана, уместо бетонских саркофага и оловних штитова, ови сићушни, али моћни организми користити за заштиту од нуклеарне контаминације и зрачења.
„Природа поново чисти људски неред”, написао је један корисник Фејсбука, коментаришући откриће мистериозних гљива које расту у срцу Чернобила.
„Живот на Земљи је неколико пута готово уништен. Само неколико врста је преживело. Моћ прилагођавања. Само напред, гљивице!”, додао је други.
