Кевин Ардуини: Желео сам да публика упозна душу Марије Калас

Кевин Ардуини, балетан по образовању, а редитељ по позиву који обавља представиће се београдској публици кроз своје виђење живота оперске диве Марије Калас. Рођен у Фрозинонеу 1994. године, после Професионалне балетске гимназије у Напуљу, образовања у Националној балетској академији у Риму, многобројних наступа, Ардуини је био део трупе „Ауторска игра” да би сада водио позоришну трупу „Нестор”.

Ова трупа, која данас броји више од 100 чланова, настала је захваљујући залагању и жељи Кевина Ардуинија да валоризује знаменито Позориште „Нестор” у Фрозинонеу. У разговору за Магазин открива шта београдска публика може да очекује у времеплову сећања познате уметнице.

Како ћете представити велику Mарију Калас српској публици?

Сви знају за божанствену Марију Калас, за њен лик и јединствену боју њеног гласа великог распона. Заједно са уметницима из трупе трудио сам се да истражим више и дубље, стављајући у први план душу Марије Калас. Можемо рећи да ћемо управо то представити на сцени Народног позоришта у Београду.

Чиме Вас је опчинила Марија Калас да изаберете да комад посветите њој, шта је најфасцинантније у њеном животу и раду?

Опчинила ме је та невероватна дихотомија између жене и оперске диве- на сцени јака, неустрашива и сјајна попут звезде, а у животу крхка и жељна да буде вољена.

Зашто сте одлучили да формирате позоришну трупу и како функционишете обзиром да сте врло велика трупа?

Настали смо са жељом да Позоришту Нестор из Фрозинонеа, мог родног града, подаримо трупу. Реч је о великом и лепом позоришту у ком се годинама одржавају наступи са значајним уметницима. Уз помоћ спонзора који разумеју вредност тога што радимо, реализујем представе са којима не наступамо само у нашем позоришту, већ и у другим оперским позориштима у Италији. То нам доста значи, јер је професионални труд велики, страст је неизмерна, те чињеница да нас зову у тако значајна позоришта јесте знак да са младим и бројним професионалцима који су део трупе радимо добар посао.

Да ли позориште генерално има кризу у односу на филмску уметност и како проналази своје месту у ери дигиталних технологија?

Сигурно је да филмска уметност и позориште не пролазе кроз најбољи период, субвенција је увек премало. Приметио сам ипак да је људима потребно да се ослободе, након што су били затворени у кућама две године. То чине директним контактом који само позориште може да пружи. Можда је, напротив, позориште у успону у односу на филм. Верујем да криза кинематографије зависи пре свега од све већег ширења платформи. Времена се мењају и морамо знати како да искористимо дигиталне технологије за оно што радимо. Ако помислимо на рекламирање на друштвеним мрежама које је све важније како би се привукла публика, на програме и софтвере који се користе за видео-записе, музику и осветљење током наступа. И сам пуно радим у том правцу. Наиме, многи млади људи који гледају моје представе често ми кажу да су одушевљени модерношћу мојих поставки.