Крвава бајка
Колико год у данашње време телевизије обесмишљавале смрт, ове велике песме Десанке Максимовић треба да рецитујемо, понављамо и сетимо је се бар једанпут годишње
„Било је то у некој земљи сељака на брдовитом Балкану. Умрла је мученичком смрћу чета ђака у једном дану...“
„А педесет и пет минута пре смртног трена, седела је у ђачкој клупи чета малена, и исте задатке тешке решавала...“
„Мисли су им биле пуне и по свескама у школској торби, бесмислених лежало је безброј петица и двојки...“
„И чинило се сваком да ће дуго, да ће врло дуго трчати испод свода плава, док све задатке на свету не посвршава“
„Дечака редови цели узели се за руке и са школског задњег часа на стрељање пошли мирно као да смрт није ништа“
„Другова редови цели истог часа се узнели до вечног боравишта“
Колико год у данашње време телевизије обесмишљавале смрт, губитак, ратове, учинивши нас неме, умртвљене, равнодушне према свим трагедијама које нас прате вековима јер нам се црне вести сервирају свакодневно, из минута у минут, као да смрт није ништа, ове велике песме Десанке Максимовић посвећене невиним жртвама, крагујевачким школарцима који су погубљени у Шумарицама у освим Другог светског рата, требало би да рецитујемо, понављамо и сетимо их се бар једанпут годишње.
У помен на сву страдалу децу, и током Првог, и Другог светског рата, током ратова деведесетих, и на оне на Блиском истоку, у логорима, и оне погубљене у ОШ „Владислав Рибникар“, и мале Данке... Све оне који су се узнели до вечног боравишта... Јер, смрт није ништа... Она је један од најтрагичнијих догађаја у нашим животима. И помен на ове мале невине жртве заслужује место на Првом програму јавног сервиса. Ред би био да ти преноси бар на трен протерају све ријалитије, „Комшије“, дронове, вишемилионске раскошне ватромете, репризе са Првог програма и да сви застанемо, у свечаној болној тишини, пред наше мале екране, ућутимо се за минут, зауставимо време, заборавимо на мржњу, на мале ситне интересе, пакости, трку за добит... Велики школски час свима нам је преко потребан.
Свако изгубљено дете велики је губитак не само за родитеље, већ за човечанство. То је први и једини догађај којег треба да се сећамо. А они који тако не мисле, треба да се постиде и спусте главу, да их небо не види.
Док нам децу погубљују, док нас је све мање на кугли земаљској, док други воде неке своје ратове и јуре шерове и каријеру, која је ништа, само трен у вечности, неки други родитељи воде највећу борбу, борбу за потомство. А овим проблемима медији готово уопште не посвећују пажњу. Застрашујући је податак да се сваки шести пар суочава са неплодношћу, да је ово и даље табу тема у нашем друштву, да су жене и даље изложене осудама и увредама, да постоји више од 20 погрдних речи у српском језику за такозване нероткиње јер и даље важи мишљење да су жене те које су криве, да млади на време не размишљају о заснивању породице, заведени друштвеним мрежама и мишљу да младост нема рок трајања. Али, за јајне ћелије не постоји ботокс!
Управо овом темом бавили су се водитељски тандем Нове ТВ, Марко Степановић и Срђан Јовановић у „Менталном разгибавању“, отворено говоривши и о својим суочавањима са овим проблемом. Поучно је и драгоцено било чути искуства и њихове гошће која је причала о томе са чим се све суочавају жене у малим срединама. Јер Србија није само Београд.
Уместо да престану да србују и хвале се ко се којем богу моли и колико често посећују литургије, ко колику гледаност има, којој водитељки је рођендан и ко ће ићи у Америку да прати председничке изборе као својеврсни ријалити, паметније би било да свим паровима овог света телевизије пруже подршку, охрабре их, дају савет, информишу и дају подстек за први корак! Јер, имати тај проблем није грех, није крај, није разлог за страх и скривање, за осећај нелагоде и срама. Време је да се крвава бајка заврши и почне она права са срећним крајем.
У НОВОМ "КАДРИРАЊУ" У ПЕТАК, 1. НОВЕМБРА, УЗ "ПОЛИТИКУ" ПРОЧИТАЈТЕ КАКО ЈЕ ИЗГЛЕДАЛО ИНТЕЛЕКТУАЛНО ВЕЧЕ НА РТС
