Добро је, не морам у школу
Мрзела сам школу толико да је једини отпор који сам могла да пружим био тај да беспризорно касним – толико да сам у основној школи имала све петице, осим из владања, управо због кашњења
Људи се обично своје младости ма каква била сећају са сетом, романтизују чак и оне не тако сјајне тренутке, а на младалачке муке гледају с носталгијом, искусивши касније прави терет живота. Добро се сећам поучака старијих од себе како треба да уживамо док смо још школарци, како су то безбрижни дани, како после иде све тежа и тежа школа, па посао, па све редом... Међутим, то код мене није случај. Наиме, мој братанац кренуо је ове године у основну школу, у исту школу коју смо похађали брат и ја, „Уједињене нације” на Цераку. Тим поводом сам добила десетину фотографија Илије са ранцем до колена испред добро познатог главног улаза, испред жуте фасадне цигле, на платоу испод храста на којем су исписани бројеви одељења, на којем школарци, мирно и у врсти, чекају да направе тај велики корак и кроче у важно ново поглавље својих живота. Поред неописиве среће и сете док сам гледала те фотографије, размишљајући како ће и моја деца „већ сутра” кренути у школу и како време немилице брзо пролази, наједном ме је ухватио напад панике. Осетила сам свој љубичасти ранац пун књига како лупа о задњу страну мојих колена док свако јутро ходам истом стазом ка „Нацијама”, осетила сам умор док поспана око седам изјутра ходам ка далекој станици педесет тројке, која ће ме возити у Тринаесту гимназију, а ја ћу гледати кроз прозор градилиште у Скојевском насељу, мајсторе како једу сендвиче и пију кока колу и мислићу: „Благо њима, не морају у школу.” Укратко – мрзела сам школу. Мрзела сам школу свакога јутра, свакога звона и свакога дана. Да се разумемо, била сам одличан ђак, у основној чак и вуковац, није то посреди. Школа је за мене била лака, али неописиво досадна. Сама чињеница да ама баш свакога дана морам да будем на истом месту у исто време ме је, што би се рекло, убијала у појам. Мрзела сам школу толико да је једини отпор који сам могла да пружим био тај да беспризорно касним – толико да сам у основној школи имала све петице, осим из владања, управо због кашњења. Имала сам срећу да је моја разредна Мирјана Крсмановић имала разумевања за мој тинејџерски бунт па ми је целу основну школу гледала кроз прсте и правдала ми часове. Такође, стриц моје најбоље другарице из одељења је био директор школе, њој је нажалост мајка умрла млада па су сви професори били болећиви и благонаклони према њој, а ја сам се беспризорно уз њу шлепала, бежале смо са часова и када је било и када није било повода. Међутим, у гимназији то није био случај. Кашњење је било најстроже кажњавано – толико да је тадашњи, а највероватније и садашњи директор школе Бојан Вучковић, мој презимењак, али нажалост не и род, увео правило да се школа у осам, односно у четрнаест часова закључава, тако да су сви који касне били онемогућени да присуствују првом часу. Таква одлука је резултовала мојим небројеним изостанцима с којима нисам могла да изађем на крај. С разредном нисам имала среће, није ме волела а ја њу још мање. Она је била од оних који воле штребере, првоклупаше, улизице. Средње школе се слабо и нерадо сећам. Због егзистенцијалних и других околности као јако млада сам почела да радим и у неком смислу за мене јесте наступио тежи период, али мени није тешко пао. Дани су били другачији, људи с којима проводим време су били другачији, имала сам макар привид да располажем својим временом, кретањем и својим животом. Ко једном крене путем ван система, тешко је да ће икада после моћи да се укалупи па тако и дан-данас радим послове, пуно послова, који нису лаки, који су често неизвесни, неретко пропали, али макар – немам фиксно радно време. Сматрам то својим највећим животним успехом.
Sa razrednom nisam imala sreće, to je bila žena koja možda čak mene nije volela više negoli ja nju, ako je to uopšte moguće. Није редак случај да медицина тепа грозним синдромима па увек знате да ако доктор тепа вашим болестима, ствари не стоје баш сјајно. Исто тако, „синдром немирних ногу”, назван тако наивно, готово бенасто, за некога ко се с њим није сусрео звучи банално. Нико ко се с њим није сусрео ни би могао ни да претпостави да се иза њега крију непроспаване ноћи, ноћи фантомског бола и немира који ниједна медитација и снага ума не може да потисне. Док сам имала снаге, уобичавала сам да устанем из кревета и радим бесконачан број чучњева док ноге не почну да ми дрхте и тај би бол набреклих мишића маскирао овај несносни, фантомски. Узгред, није било ни лоше за линију па би ме и та чињеница умирила. Не због линије већ због саме идеје да радим нешто, нешто корисно. Прочитала сам једном да је Сиоран исто патио од бола у ногама и то ме је обрадовало, лакше је човеку када има сапатнике, макар и покојне, далеке, измишљене. Такође, прочитала сам да је неко за тај синдром рекао „impatient to be on its impatient to be on its way”, и то ми се допало па сада и ја својим ногама тепам у тој немогућности кретања да им се, напросто, негде иде, негде где тек треба да дођем. А онда помислим, добро је, макар сутра не морам у школу, и већ ми је боље.
