Dobro je, ne moram u školu

Ljudi se obično svoje mladosti ma kakva bila sećaju sa setom, romantizuju čak i one ne tako sjajne trenutke, a na mladalačke muke gledaju s nostalgijom, iskusivši kasnije pravi teret života. Dobro se sećam poučaka starijih od sebe kako treba da uživamo dok smo još školarci, kako su to bezbrižni dani, kako posle ide sve teža i teža škola, pa posao, pa sve redom... Međutim, to kod mene nije slučaj. Naime, moj bratanac krenuo je ove godine u osnovnu školu, u istu školu koju smo pohađali brat i ja, „Ujedinjene nacije” na Ceraku. Tim povodom sam dobila desetinu fotografija Ilije sa rancem do kolena ispred dobro poznatog glavnog ulaza, ispred žute fasadne cigle, na platou ispod hrasta na kojem su ispisani brojevi odeljenja, na kojem školarci, mirno i u vrsti, čekaju da naprave taj veliki korak i kroče u važno novo poglavlje svojih života. Pored neopisive sreće i sete dok sam gledala te fotografije, razmišljajući kako će i moja deca „već sutra” krenuti u školu i kako vreme nemilice brzo prolazi, najednom me je uhvatio napad panike. Osetila sam svoj ljubičasti ranac pun knjiga kako lupa o zadnju stranu mojih kolena dok svako jutro hodam istom stazom ka „Nacijama”, osetila sam umor dok pospana oko sedam izjutra hodam ka dalekoj stanici pedeset trojke, koja će me voziti u Trinaestu gimnaziju, a ja ću gledati kroz prozor gradilište u Skojevskom naselju, majstore kako jedu sendviče i piju koka kolu i misliću: „Blago njima, ne moraju u školu.” Ukratko – mrzela sam školu. Mrzela sam školu svakoga jutra, svakoga zvona i svakoga dana. Da se razumemo, bila sam odličan đak, u osnovnoj čak i vukovac, nije to posredi. Škola je za mene bila laka, ali neopisivo dosadna. Sama činjenica da ama baš svakoga dana moram da budem na istom mestu u isto vreme me je, što bi se reklo, ubijala u pojam. Mrzela sam školu toliko da je jedini otpor koji sam mogla da pružim bio taj da besprizorno kasnim – toliko da sam u osnovnoj školi imala sve petice, osim iz vladanja, upravo zbog kašnjenja. Imala sam sreću da je moja razredna Mirjana Krsmanović imala razumevanja za moj tinejdžerski bunt pa mi je celu osnovnu školu gledala kroz prste i pravdala mi časove. Takođe, stric moje najbolje drugarice iz odeljenja je bio direktor škole, njoj je nažalost majka umrla mlada pa su svi profesori bili bolećivi i blagonakloni prema njoj, a ja sam se besprizorno uz nju šlepala, bežale smo sa časova i kada je bilo i kada nije bilo povoda. Međutim, u gimnaziji to nije bio slučaj. Kašnjenje je bilo najstrože kažnjavano – toliko da je tadašnji, a najverovatnije i sadašnji direktor škole Bojan Vučković, moj prezimenjak, ali nažalost ne i rod, uveo pravilo da se škola u osam, odnosno u četrnaest časova zaključava, tako da su svi koji kasne bili onemogućeni da prisustvuju prvom času. Takva odluka je rezultovala mojim nebrojenim izostancima s kojima nisam mogla da izađem na kraj. S razrednom nisam imala sreće, nije me volela a ja nju još manje. Ona je bila od onih koji vole štrebere, prvoklupaše, ulizice. Srednje škole se slabo i nerado sećam. Zbog egzistencijalnih i drugih okolnosti kao jako mlada sam počela da radim i u nekom smislu za mene jeste nastupio teži period, ali meni nije teško pao. Dani su bili drugačiji, ljudi s kojima provodim vreme su bili drugačiji, imala sam makar privid da raspolažem svojim vremenom, kretanjem i svojim životom. Ko jednom krene putem van sistema, teško je da će ikada posle moći da se ukalupi pa tako i dan-danas radim poslove, puno poslova, koji nisu laki, koji su često neizvesni, neretko propali, ali makar – nemam fiksno radno vreme. Smatram to svojim najvećim životnim uspehom.

Sa razrednom nisam imala sreće, to je bila žena koja možda čak mene nije volela više negoli ja nju, ako je to uopšte moguće. Nije redak slučaj da medicina tepa groznim sindromima pa uvek znate da ako doktor tepa vašim bolestima, stvari ne stoje baš sjajno. Isto tako, „sindrom nemirnih nogu”, nazvan tako naivno, gotovo benasto, za nekoga ko se s njim nije susreo zvuči banalno. Niko ko se s njim nije susreo ni bi mogao ni da pretpostavi da se iza njega kriju neprospavane noći, noći fantomskog bola i nemira koji nijedna meditacija i snaga uma ne može da potisne. Dok sam imala snage, uobičavala sam da ustanem iz kreveta i radim beskonačan broj čučnjeva dok noge ne počnu da mi drhte i taj bi bol nabreklih mišića maskirao ovaj nesnosni, fantomski. Uzgred, nije bilo ni loše za liniju pa bi me i ta činjenica umirila. Ne zbog linije već zbog same ideje da radim nešto, nešto korisno. Pročitala sam jednom da je Sioran isto patio od bola u nogama i to me je obradovalo, lakše je čoveku kada ima sapatnike, makar i pokojne, daleke, izmišljene. Takođe, pročitala sam da je neko za taj sindrom rekao „impatient to be on its impatient to be on its way”, i to mi se dopalo pa sada i ja svojim nogama tepam u toj nemogućnosti kretanja da im se, naprosto, negde ide, negde gde tek treba da dođem. A onda pomislim, dobro je, makar sutra ne moram u školu, i već mi je bolje.