Вајао ликове бораца и државника, али и марсовца

У његовом атељеу на Новом Београду је „креативни хаос”. Само он може да се снађе међу мноштвом скулптура, слика, цртежа, пројеката. А он је вајар и сликар Драгољуб Драго Ђокић. Вишеструко награђиван, цењен и уважаван. Иза њега је око 1.000 скулптура и више од 200 слика. Живот и стваралаштво какво се пожелети може. Неко би помислио, стварао, па му је све ту, надохват руке.

– Срећом, није тако – каже за „Магазин” ‒ Моја дела су расута широм света: од Варшаве, Париза и Чикага до Њујорка, Сиднеја и Каира. О онима на простору Србије и Црне Горе да и не говорим.

Богата биографија. Године плодног стваралаштва. Инспиративни потези у глини, па потом изливање у бронзи. Лице му се озари кад се помене варошица Мурино. Тамо је рођен, макар што му је у срцу и Пећ, где је завршио основну и средњу уметничку школу.

Памти и 1977. када је у Београду окончао Академију примењених уметности. Усавршавао се у мајсторској радионици Ота Лога, а онда наставио свој уметнички пут у земљи и иностранству.

Одрастајући поред Пећке патријаршије и носећи у себи дубоко утиснуте слике фресака и средњовековну архитектуру манастира, истовремено опседнут лозом Немањића, извајао је „Славски тањир” с печатима владара Немањића, и скулптуру патријарха Павла. Оба дела поклонио је Пећкој патријаршији.

Идеја о Павловића мосту

Његова дела давно су видели и неки важни и знаменити људи преко океана. Позвали су га да допутује и да ствара у Америци. Радо се одазвао позиву. И данас је, широм ове велике земље, око 100 портрета у бронзи, а ту је и портрет његовог спонзора и галеристкиње Су Кери. Неке су, као рецимо Мерилин Монро, с препознатљивом белом хаљином, место нашле и у његовом атељеу.

Упознао је много наших људи који живе у Америци. Између осталог, и познатог бизнисмена из Чикага Слободана Павловића и његову жену Миру.

Сећа се Слободана као човека пуног доброте, који обожава свој крај око Дрине, воли свој народ. И баш је Драго предложио Слободану да сагради нешто велико. рецимо, мост преко Дрине који ће спојити народ с обе стране реке, приближити Семберију и Мачву, ако хоће да га народ по нечему памти.

Питао га је, сећа се, подозриво: „Ни мање, ни више него мост?”

– Онда сам, по повратку у земљу, отпутовао у његов завичај, окупио део тамошњих људи, уверавајући их да ће им земљак саградити мост и да ће скела, која их је дотад превозила, отићи у заборав. Они, наравно, не верују. Подсмевали су ми се на састанку. „Уметник, јеси ти сањао ту ћуприју, питао ме један од сељака” ‒ сећа се наш саговорник.

И поред свих препрека, искушења, неспоразума, па и неразумевања, мост је саграђен и пуштен у саобраћај 1996.

– Много ми је жао што је Слободан настрадао у саобраћајној несрећи. Могао је још много тога да подари свом народу – искрено ће уметник.

Да би се и сам одужио тамошњем становништву, 1990. Драго је извајао монументалну статуу кнез Иво од Семберије. Једна је од многих из његовог богатог стваралачког опуса. Свих дела се не сећа. Набраја оно што му, како каже, прво падне на пaмет: Свето тројство српске и светске науке – Тесла, Пупин, Миланковић, па затим Бетовен, Владимир Путин, споменик палим борцима на Козари, док је у Чикагу израдио монументалну скулптуру „Страдање српског народа од 1941. до 1945.”

Осим вајарства, велика љубав му је и сликарство. Показује дела која су се затекла у атељеу.

Уметник је породичан човек. Има супругу и две ћерке. Има и унуке. Е, од њих је једном добио озбиљан задатак.

– Хајде, деда, уради марсовца – повикала су деца.

– Богами, није било лако. Толико скулптура сам урадио, многе су награђене, а сад је требало направити нешто што неће изневерити дечју машту – показује нам „домаћи задатак”. ‒ Деца су била задовољна, а марсовац је и данас у атељеу.

Много је стварао у младости, а чини то и сада. Нема дана а да не дође у атеље. Док је био у атељеу Ото Лога, учествовао је у реализацији споменика палим борцима у Суботици, Бојнику и Љигу, а радио је и на споменику тунишанском председнику Хабибу Бургиби. Аутор је бројних меморијалних биста: шпански борац Радосав Љумовић, народни херој Вујадин Зоговић, Дара Драгишић, Броз...

Посебно памти рад на скулптури Василија Острошког.

– Дође ми једном у атеље пријатељ Миливоје Јауковић с молбом да урадим скулптуру о животу Василија Острошког – као да отвара дневник успомена. – Није све текло глатко. Урадим скулптуру, па је уништим. Али, нисам одустајао. Ко зна, можда ми је и сам Свети Василије Острошки Чудотворац давао снагу. На овој скулптури он зида Острог. Представљен је као исцелитељ.

Посматрамо га како јаким рукама меси глину. Ускоро ће од тога бити створено једно у низу уметничких дела. Попут оног по имену „Нана Мекули” које се налази у огромном холу болнице „Мерси хоспитал” у Чикагу. Нана Мекули је била оснивач те установе, а бисту је наручио наш човек, др Пуниша Лековић, некадашњи акушер у тој клиници.

Својевремено Драго је изазвао полемику због слике „Чувар последњег Титовог петла”. Одмах поставља питање у свом стилу:

– Искрени да будемо, да ли је неко видео дотичног чувара, а и петла?

Запажамо и скулптуру Микеланђела, али и ону под именом „Апокалипса по Милутину Миланковићу” која је дуго мировала на полици атељеа, међу стотинама других дела. На њој из земљине кугле израњају четири јахача апокалипсе новозаветног Откровења Јовановог.

МНОШТВО ПРИЗНАЊА

За вишедеценијско стваралаштво Драго је добио мноштво признања: Награду за животно дело, звање истакнутог уметника Србије, награду Вашингтона за две коњичке скулптуре. Ту су и награде ЈУПИН-а за идејно решење „Живот и дело Николе Тесле” и за скулптуру „Свето тројство”. Члан Српске краљевске академије науке и уметности постао је 2013. а Октобарску награду Београда стекао је 1977. У своја сећања убележио је да је прву самосталну изложбу имао 1969. у Приштини.

НИЈЕ ПОСЛУШАО ОЦА

Драгов отац је грдно био против његове одлуке да се отисне у уметничке воде. Жестоко се томе противио, сматрајући да треба да се определи за војни позив. Хтео је да га пошаље и на занат код кумова у Пећи, који су били златари. Убеђивања и љутња нису помогли. Драго је имао своју визију: да упише уметничку академију. Никад се није покајао што је уметност изабрао као животни позив.