Кад Аца свира чочек на увце кнегињи
Трагом старе фотографије фото-репортера Жељка Синобада од заборава је отргнута прича како је велемајстор трубе из села Загужање, крај Сурдулице, дирнуо у душу Јелисавету Карађорђевић, приликом њене прве посете Драгачеву
Беше то крајем осамдесетих, година се затурила, траг јој се изгубио у новинској документацији, али сам догађај је још у живом сећању као да се јуче збио.
Само су онај горе и покојни Богосав Боца Марјановић, чувени репортер „Политикине” куће, знали како је успео да наговори кнегињу Јелисавету Карађорђевић да дође на Драгачевски сабор.
Али, дошла је!
Неко је шапатом пронео глас да је стигла хеликоптером, али бивало је у оно време и већих претеривања.
Кафеџија, власник шатре у порти гучанске Цркве Светог арханђела Гаврила, само што није пао у фрас када је у отменој дами што је збуњено ћутала између упарађених Боце и Душка Рмандића, некадашњег графичког уредника, препознао српску кнегињу. Добро те није натерао персонал да се изриба и преодене у штогод свечаније?! Јер, била је то почаст о каквој није смео ни да сања.
И одмах крете „воз” са ђаконијама: краљевачки кајмак, млади сир из неког села у Колубари, златиборска пршута сечена као флис-папир, готово провидна, парадајз из најближе баште, тек узбран, опран па углачан сувом крпом, погача испод сача, хладан пребранац у грнету и још врео свадбарски купус у земљаном лонцу. Кретоше и печења од свега и свачега, стеснила се трпеза. Бискуповићи из Горачића донели од куће посребрен есцајг „да се не брукамо”. А тек пића! Хтедоше пред кнегињу да изнесу чак и виски, онај из фри шопа, једва су их обуздали.
Пола сата тишине у раструбљеној Гучи
Ко је пријавио случај председнику општине Лучани, не зна се, али ето и њега, домунђава се с неким момцима да дискретно разјуре радозналце што су се сјатили око кнегиње Јелисавете.
У један мах, проби се до стола неки распоп што је од пре рата самовао у испосници на Јелици доказујући тиме свом преузвишеном послодавцу да је владика Николај Велимировић погрешио кад му је одузео чин, те даде на дар племенитој гошћи крстић од тисовине, најлепши из хрпе сличних какве је годинама продавао на Сабору, махом у црквеној порти.
Ипак, највећа мука заскочила је Богосава. Наиме, кнегиња Јелисавета је одлично говорила енглески, француски, шпански, италијански и ваљда још неколико језика, али не и матерњи, а прослављени репортер истесао српски до савршенства, али науштрб осталих језика, па је за столом владала напета ћутња.
Можда се арханђел Гаврило сажалио на Боцу, па се крај стола, готово ниоткуда, појавио Александар Аца Новковић, велемајстор трубе из села Загужање, крај Сурдулице. Али, сам-самцијат: блех банда му се некуд разишла, беше време ручку, шта ли? А, Аци се под мишком злати и пресијава труба. Флиг хорна, заправо...
Богосав из џепа исуче налепницу „Илустроване Политике” па је залепи Аци на трубу и шапну му нешто, а он клече крај кнегиње па поче да јој свира неки распусни чочек – на увце. Тихо, sotto voce, како би рекла наша браћа Далматинци, да човек не поверује.
У порти завлада тајац, а кроз њу промиче једва чујна Ацина музика. Мили, а плени. Стигоше још неки из оркестра...
Било је то најтиших пола сата у иначе прегласно раструбљеној Гучи.
У опису новинарског посла је да примећују оно што другима промиче, па је тако тек неколицина опазила да се кнегиња испрва осећала непријатно, и да је збуњена, али и да је прелепи чочек из часа у час све више осваја, да јој се лагано увлачи у душу, а када је једва приметно почела да се њише у такту музике, да јој је додирнуо срце. Јер, што би се рекло у Србији, крв није вода.
И Богосаву је с лица слетео напети грч, па се развукло у широк осмех. Да је било прилике, не дај боже да је попио неку више, изљубио би и Ацу, и трубу. А овако, само је зазвао још једну туру.
Одједном, на ужас свих затечених за столом, све је почело да се руши и обрушава! Над Ацом се наднео неки пијани кабадахија машући му испред носа новчаницом од сто немачких марака, извољева да му се одсвира песма „та и та”. Упоран је, не одустаје.
Музикант се правио да не примећује ни њега, нити новчаницу, али од таквих је немогуће спасити се. Врхунац је био кад је кабадахија сто марака угурао Аци у трубу.
Господин с југоистока
Аца је, иначе, био најцрњи Ром с југоистока Србије, али и господин у правом смислу речи, што је показао на ваљда једини могући начин. Престао је да свира, устао, извадио из трубе новчаницу и пажљиво је испресавијао, па их вратио пијаном кавгаџији, рекавши му помирљиво, али беспоговорно:
– Кад Аца свира за кнегињу Јелисавету, нема пара којима се то може платити. Купите тим новцем нешто за јело овим малим сиротанима што се врзмају око цркве и просе, а ја ћу вам бесплатно свирати сву ноћ чим будем испратио нашу гошћу.
Онај се несрећник прену, ваљда се у тај мах отрезнио, па покуњен оде некуд. Велика урамљена фотографија лепе кнегиње Јелисавете Карађорђевић и црног Аце Новковића, како их је објективом ухватио Жељко Синобад, дуго је висила у његовој кући на почасном месту, изнад телевизора... Ациној деци и унучућима за успомену.
Већина учесника овог догађаја није више с нама, а чини се као да су још ту, нарочито у време одржавања Драгачевског сабора, кад се многи куну да су их видели у гужви, у пролазу, пред бином или под шатром.
