Kad Aca svira čoček na uvce kneginji

Beše to krajem osamdesetih, godina se zaturila, trag joj se izgubio u novinskoj dokumentaciji, ali sam događaj je još u živom sećanju kao da se juče zbio.

Samo su onaj gore i pokojni Bogosav Boca Marjanović, čuveni reporter „Politikine” kuće, znali kako je uspeo da nagovori kneginju Jelisavetu Karađorđević da dođe na Dragačevski sabor.

Ali, došla je!

Neko je šapatom proneo glas da je stigla helikopterom, ali bivalo je u ono vreme i većih preterivanja.

Kafedžija, vlasnik šatre u porti gučanske Crkve Svetog arhanđela Gavrila, samo što nije pao u fras kada je u otmenoj dami što je zbunjeno ćutala između uparađenih Boce i Duška Rmandića, nekadašnjeg grafičkog urednika, prepoznao srpsku kneginju. Dobro te nije naterao personal da se izriba i preodene u štogod svečanije?! Jer, bila je to počast o kakvoj nije smeo ni da sanja.

I odmah krete „voz” sa đakonijama: kraljevački kajmak, mladi sir iz nekog sela u Kolubari, zlatiborska pršuta sečena kao flis-papir, gotovo providna, paradajz iz najbliže bašte, tek uzbran, opran pa uglačan suvom krpom, pogača ispod sača, hladan prebranac u grnetu i još vreo svadbarski kupus u zemljanom loncu. Kretoše i pečenja od svega i svačega, stesnila se trpeza. Biskupovići iz Goračića doneli od kuće posrebren escajg „da se ne brukamo”. A tek pića! Htedoše pred kneginju da iznesu čak i viski, onaj iz fri šopa, jedva su ih obuzdali.

Pola sata tišine u rastrubljenoj Guči

Ko je prijavio slučaj predsedniku opštine Lučani, ne zna se, ali eto i njega, domunđava se s nekim momcima da diskretno razjure radoznalce što su se sjatili oko kneginje Jelisavete.

U jedan mah, probi se do stola neki raspop što je od pre rata samovao u isposnici na Jelici dokazujući time svom preuzvišenom poslodavcu da je vladika Nikolaj Velimirović pogrešio kad mu je oduzeo čin, te dade na dar plemenitoj gošći krstić od tisovine, najlepši iz hrpe sličnih kakve je godinama prodavao na Saboru, mahom u crkvenoj porti.

Ipak, najveća muka zaskočila je Bogosava. Naime, kneginja Jelisaveta je odlično govorila engleski, francuski, španski, italijanski i valjda još nekoliko jezika, ali ne i maternji, a proslavljeni reporter istesao srpski do savršenstva, ali nauštrb ostalih jezika, pa je za stolom vladala napeta ćutnja.

Možda se arhanđel Gavrilo sažalio na Bocu, pa se kraj stola, gotovo niotkuda, pojavio Aleksandar Aca Novković, velemajstor trube iz sela Zagužanje, kraj Surdulice. Ali, sam-samcijat: bleh banda mu se nekud razišla, beše vreme ručku, šta li? A, Aci se pod miškom zlati i presijava truba. Flig horna, zapravo...

Bogosav iz džepa isuče nalepnicu „Ilustrovane Politike” pa je zalepi Aci na trubu i šapnu mu nešto, a on kleče kraj kneginje pa poče da joj svira neki raspusni čoček – na uvce. Tiho, sotto voce, kako bi rekla naša braća Dalmatinci, da čovek ne poveruje.

U porti zavlada tajac, a kroz nju promiče jedva čujna Acina muzika. Mili, a pleni. Stigoše još neki iz orkestra...

Bilo je to najtiših pola sata u inače preglasno rastrubljenoj Guči.

U opisu novinarskog posla je da primećuju ono što drugima promiče, pa je tako tek nekolicina opazila da se kneginja isprva osećala neprijatno, i da je zbunjena, ali i da je prelepi čoček iz časa u čas sve više osvaja, da joj se lagano uvlači u dušu, a kada je jedva primetno počela da se njiše u taktu muzike, da joj je dodirnuo srce. Jer, što bi se reklo u Srbiji, krv nije voda.

I Bogosavu je s lica sleteo napeti grč, pa se razvuklo u širok osmeh. Da je bilo prilike, ne daj bože da je popio neku više, izljubio bi i Acu, i trubu. A ovako, samo je zazvao još jednu turu.

Odjednom, na užas svih zatečenih za stolom, sve je počelo da se ruši i obrušava! Nad Acom se nadneo neki pijani kabadahija mašući mu ispred nosa novčanicom od sto nemačkih maraka, izvoljeva da mu se odsvira pesma „ta i ta”. Uporan je, ne odustaje.

Muzikant se pravio da ne primećuje ni njega, niti novčanicu, ali od takvih je nemoguće spasiti se. Vrhunac je bio kad je kabadahija sto maraka ugurao Aci u trubu.

Gospodin s jugoistoka

Aca je, inače, bio najcrnji Rom s jugoistoka Srbije, ali i gospodin u pravom smislu reči, što je pokazao na valjda jedini mogući način. Prestao je da svira, ustao, izvadio iz trube novčanicu i pažljivo je ispresavijao, pa ih vratio pijanom kavgadžiji, rekavši mu pomirljivo, ali bespogovorno:

– Kad Aca svira za kneginju Jelisavetu, nema para kojima se to može platiti. Kupite tim novcem nešto za jelo ovim malim sirotanima što se vrzmaju oko crkve i prose, a ja ću vam besplatno svirati svu noć čim budem ispratio našu gošću.

Onaj se nesrećnik prenu, valjda se u taj mah otreznio, pa pokunjen ode nekud. Velika uramljena fotografija lepe kneginje Jelisavete Karađorđević i crnog Ace Novkovića, kako ih je objektivom uhvatio Željko Sinobad, dugo je visila u njegovoj kući na počasnom mestu, iznad televizora... Acinoj deci i unučućima za uspomenu.

Većina učesnika ovog događaja nije više s nama, a čini se kao da su još tu, naročito u vreme održavanja Dragačevskog sabora, kad se mnogi kunu da su ih videli u gužvi, u prolazu, pred binom ili pod šatrom.