Подржава блиске људе гласно

Сусрет са Загорком Алексић, ауторком недавно објављеног романа „Наши људи”, посланицом у Народној скупштини Републике Србије од 2020. године, био је неочекивано пријатан.

Колико год се трудила да буде суздржана, „политички” коректна, врањански темперамент се није дао обуздати, а када је испливао на површину, онда је разговор добио и ону лепу лирску ноту.

Примећујемо на почетку разговора да је ова шармантна тридесетседмогодишња мајка две девојчице без шминке, веђе природне, осмех спонтан, хаљина на њој попут оних из модних часописа педесетих, за коју нам рече: „Обукла сам је специјално за ову прилику.” Леп гест.

Позитивно национално осећање

Загорка је рођена у Подгорици, одрасла у Врању, живи и ради у Београду. Дилему нема, она је, како каже, сто посто Врањанка:

– Из Подгорице су мамини родитељи, ту сам проводила распусте, татини су из Зубиног Потока, а ја сам Врањака. Ту је моја породична кућа, све добро и лоше везује ме за тај град. Поносна сам што сам Српкиња и то ми је важна идентитетска одредница. Верујем у позитивно национално осећање које не угрожава и не умањује значај других. Мислим да нам треба више културног национализма, оног о којем је писала Исидора Секулић.

Избор Загоркиних родитеља, који су се упознали у Призрену док је мајка студирала, било је Врање, њен је Београд, за који каже:

– То је град који извуче из тебе оно што јеси. Пословно и породично сам везана за овај град, не бих се враћала у Врање. Иако сматрам да је с малом децом лакше бити у малом граду, чини ми се да је за нијансу хуманије. Подржавам људе који се после студија или неког степена пословне остварености врате у своје градове или села. То су храбре одлуке и велики допринос нашем друштву.

Долазак у престоницу на студије био је велика прекретница у Загоркином животу. Определила се за политикологију, која пружа широко опште знање. Занимљиво нам је било да чујемо како се једна млада девојка одлучи за посао политичарке.

– Не одлучујемо се у животу као на филму или у књижевности. У стварности су епохалне одлуке заправо ретке. Живот нам да ситуацију и смести нас тамо где треба да будемо. Остало је наш избор. Политика је много важна, утиче на сваки сегмент човековог живота. Политика је моћ спајања, али чешће раздвајања. Неке велике политичке шизме утицале су на моје блиско окружење – каже наша саговорница и додаје да је 2009. године упознала Драгана Марковића Палму.

– То је човек који спаја људе, који тежи јединству. Његово поимање политике је крајње једноставно – циљ је да грађани живе боље. Пуно сам научила радећи с господином Марковићем о међуљудским односима, постављању приоритета. Захтеван је, критикује, али не познајем особу која има такво разумевање за сараднике. Петнаест година сам у Јединственој Србији, то није мали стаж. То је странка која има аутентични социјални програм који се константно унапређује.

Кључна помоћ бака и дека

Удала се и наставила са студијама, дошла је и старија ћерка, требало је све ускладити.

– До изражаја су дошле организационе вештине, плус добра воља баба и деда – признаје Загорка и примећује да баба и деда „сервиси” последњих година излазе из моде.

– Не мислим на људе којима родитељи из неких објективних разлога не могу да помогну, него на свестан избор – не желе сопствене родитеље у одгајању своје деце. И то се сервира као нека тековина еманципације, освешћеног појединца. Далеко од тога да сматрам да васпитање деце треба препустити бабама и дедама, али треба имати поверење. Ако немамо поверење у оне који су нас одгојили, коме ћемо да верујемо. Савремени човек мало верује породици, окружењу, на крају се пита да ли верује себи и стално преиспитује своје одлуке и потезе. То се дубоко одражава и на данашње родитељство.

Посланица не занемарује свој породични живот. У то нас је уверила трогодишња Анастасија, девет година млађа од старије ћерке Софије.

– Трудимо се да са ћеркама проводимо квалитетно време. Интересовања, супругово за музику, моје за писање трпела су годинама, ипак, кад нешто желиш, нађе се времена. Важно је поставити приоритете и наћи меру. Брак тражи стрпљење и компромисе и исте или сличне животне циљеве – каже наша саговорница.

 Она активно учествује у одбору за права детета.

– Вршњачко насиље је озбиљна тема. Преко вештачке интелигенције млади кроз свашта пролазе, треба се томе одупрети – напомиње Загорка, која када су њена деца у питању, инсистира на дисциплини.

– Дете мора да зна по којим принципима се функционише у породици и шта су вредносни оријентири у породици, мора да зна за јасне границе и мора да зна да је безгранично вољено. Нисам присталица родитељства по принципу „у доба моје бабе се радило тако и тако”, нисам ни за крајности које се сервирају данас. Читамо мишљења и сугестије разних самопрозваних или заиста признатих стручњака, исповести мајки, исповести очева, угао баке, учитељице или васпитачице. Много је садржаја, али је премало праве едукације. Трудим се да прочитам и евентуално усвојим ставове који су релевантни, потковани знањем, искуством и здравим резоновањем, напомиње наша саговорница, која је нашла времена и за писање романа за који је књижевни критичар др Милета Аћимовић Ивков рекао да је друштвени, историјски и породични, који тражи доста пажње, стрпљења и емотивне снаге.

Роман је настао 2019. године.

 –Цео живот пишем нешто у четири зида. Било ми је потребно да та своја друштвена запажања преточим у роман. Од прве верзије до објављивања прошло је пет година. Било је потребно да неке идеје сазру. У међувремену се десило много тога. Постала сам посланик, родила сам друго дете. Роману сам се враћала када стигнем, углавном ноћу. Онда сам упознала Енеса Халиловића, нашег писца, који се прихватио уредничког посла. Настојала сам да кроз приказ две културно и економски различите породице тематизујем нека овдашња искуства. Интересује ме простор с којег потичем, са својим специфичностима – закључује Загорка и додаје да с годинама све мање прича, а више слуша.

– Свака прича о себи ми је на граници нечега што се зове добро васпитање. Превише „ја” наратива је око нас. Заборавили смо да слушамо једни друге.

Спрема се за сваку седницу

– Бити изабран на јавну функцију је одговорност. Најпре у понашању. Спремам се за сваку седницу. У излагању се трудим да причам о теми, тачки која је на дневном реду, коју сам изабрала или за коју сам задужена. Време је ограничено, трудим се да лексика буде примерена, да говорим концизно и јасно. Грађани од нас очекују увиде, очекују ефикасност, па и примерену критику. Наш рад се одвија и ван пленума, наше обавезе су и у одборима. Ипак, ништа то нема смисла без контакта с грађанима. Суштина нашег посла је препознавање потреба грађана и рад који је њима у интересу – закључује Загорка Алексић.

Раније је била одборница у Скупштини града Београда испред коалиције СПС – Јединствена Србија.

Време за пријатеље

Упркос бројним обавезама Загорка се поноси пријатељствима која трају двадесет, па и тридесетак година.

– Немам их пуно. Пријатељство се гради, понекад и трпи, није увек удобно и неоптерећујуће. Ретки су они који желе да поделе срећу и да учествују у њој. Такве тражим и хвала Богу нашла сам их. Подржавам блиске људе врло гласно и радујем се с њима. Слаба је вајда од тихе подршке – каже Загорка Алексић.