Копенхаген: Бајка о једној луци

Опуштено седим на доковима Хелсингборга. Док испијам своју прву јутарњу кафу посматрам једну сасвим другу земљу и приобаље Хелсингора, града „побратима” како се буди. По који галеб слеће на мој сто. Краде расути чоколадни бисквит из моје беле корпице са тацне још непопијеног еспреса. Прелеће ме и одлази преко пута, тамо где бих и ја сада врло радо са њим. Као да већ и сам зна. Завидим му. Предиван је априлски сунцем окупан дан. Фериботи шпартају с једне обале на другу. Јуре, круже, а регате стално пролазе и људи на бродићима упорно машу, док им одпоздрављам. Таласи северних вода као да ми се осмехују, али ми још увек не дају крила. Често шаљу ударце узбуркане воде о хриди испод мене. Смирују ме и употпуњују мој доживљај. По која кап засветлуца на стаклу мојих већ полу-мокрих наочара за сунце. Уз налет ветра што још више разноси јединствен мирис алги и јода. Врло је специфичан укус Оресундског залива, као и целог Северног мора уопште. Седим у Шведској, маштам о једном граду, а знам да је преко пута, само се не види. Осећам га у близини. Гасим своју недовршену цигарету, испијам кафу и „буљим” у Данску… 

Док сам прелазио тај фамозни, новоизграђени оресундски мост, дуг читавих 16 километара што спаја две земље, негде на средини, на ничијој земљи само размишљам о једном човеку. Да ли ће ме се Ханс Кристијан Андерсен сетити?! Зна ли он уопште да сам још као мали годинама маштао да посетим ово бајковито место где је стекао светску славу, иако није рођен у њему. Да ли је он уопште и свестан да сам се ја толике ноћи успављивао уз њега као дете. Слути ли мој долазак и да ли ми се радује, колико се радујем сада њему, јер управо улазим у Копенхаген.

У колима се налазе Јеца и Цаца, рођене сестре, две дивне даме које ће данас бити водичи кроз стварност мојих расутих снова једне чисте дечачке маште. Те две дивне жене раде за САС (Скандинавска авио компанија), живе у Шведској, а раде у Данској. Тако смо се сви заједно упутили на наше прво одредиште које се зове „Кристијанија”, или слободни град. То је део Копенхагена сав пренатрпан разним графитима, муралима, таговима на чијој капији јасно пише: "Овде не важе закони Европске уније".

Своју историју започела је као уметничка колинија основана на месту напуштених војних касарни. У међувремену су станари, чији се број временом повећавао, почели да граде куће по сопственим идејама од материјала доступних у непосредној близини, трудећи се да не оставе негативан еколошки утицај. Поред оригиналне и живописне архитектуре, Кристијанија је позната по јединственим радионицама, кафићима и галеријама. Права Хипи колонија, град у граду, држава у држави. Како смо сазнали овде можете да пробате најбољи хашиш на свету! Стварно све и мирише на хашиш, марихуану. Чувени и злонамерни „Тхц” већ ми одзвања у мозгу, иако нисам надуван. Тај мирис је свуда око мене, око нас, а хастлери(дилери) љубоморно држе своје тезге са свим могућим састојцима и опијатима. Дилери изгледају као нинџе. лице им је скроз покривено. Само се шеткају, нервозно врте, нестају негде па се враћају. Дилују. Потпуно су хаотични. Овде је забрањено сликање, али то није важило и за мене. Када сам се усудио и опалио један „клик”, добио сам озбиљан прекор од врло ратоборних хастлера, јер не желе да им се открива идентитет. Није то било ни мало пријатно у земљи Данској, која важи за најнасмејанију нацију на свету. Кристијанија више личи на један нарко-картел или гето, него на уметничку колонију. Људи су притом врло опуштени, јер су дано-ноћно надувани, па се питам док их гледам од којих они проблема беже у овако једној сређеној земљи. Добро, идемо даље!

На излазу из колоније или гета, како се узме упознах симпатичног музичара, боливијанца који прелепо свира гитару. Док му показујем слике из телефона, односно кадрове његовог родног мегалополиса обасутог фавелама, Ла Паза, певамо заједно „Бесаме Мућо” и у тако добром расположењу напуштамо овај део града. Пут нас даље води до краљевског двора Амилиенборг, поред кога је и чувена Мраморна црква, градска Већница и фонтана Гефион. Прави примери ренесансне, барокне архитектуре Краљевски двор и цео његов екстеријер, као и зграда старе Берзе, палата Росенборг у центру града. Округли Торањ и палата Фреденсборг су из периода Рококо. Присуствујемо свакодневној церемонији смене страже гардијских војника, обучених у црно-плаву униформ, са великим капама од медвеђег крзна. Нешто слично се може доживети и у Лондону, испред Бакингамске палате, само је тамо много више људи и већа је помпа. Доста је сведеније и смиреније, изгледа све као да смо на неком сету. Снима ли се неки филм пун статиста, помислих у себи?!? За сценографију се већ увелико побринуо врло елегантан град Копенхаген, са својим „живим кулисама” прелепих зграда, купола у барокном стилу, поготово у полу-атријумском здању велике краљевске палате. Како се шетам улицама Копенхагена, колорит људи ми све више личи на Амстердам, али Копенхаген је мало отменији, чак делује да је можда и урбанији, ако је то уопште могуће!?

Амстердам је ипак неупоредив ни са чим! Мада, зађете ли у оближње уличице наилазите на излоге који подсећају на „Ред лајт у Амстердаму”. Али ова улица и Четврт „црвених фењера” је мало другачија. Све то делује као бледа копија. Данска је такође врло либерална земља када су љубав и све врсте сексуалних слобода у питању. Пре 30. година у Копенхагену се одржао први сајам еротике. Музеј еротике или светска сензација, претворен је у веома профитабилни бизнис који и данас цвета. Спуштамо се на обалу где се пружа нови део града где доминира модерна архитектура која оставља врло упечатљив утисак, а посебно зграда Опере, библиотека звана Црни Дијамант и концертна дворана Др. Бyен. Полако али сигурно долазимо у посету најсликанијој госпођици на свету. Тако бар кажу становници данске престонице за Малу Сирену њихову заштитницу, која представља симбол града. На обали је стена, а на њој окренута Оресундском заливу и великом Северном мору, налази се статуа девојке подвијених пераја. Мермед или Мала Сирена симбол је града Копенхагена, јунакиња ове Андерсенове бајке! Дивна прича о знатижељи и верности мале Мермед која је спасла свог принца од потопа, не продавши га вештици и не убивши га.  Нажалост жтрвујући се за њега, постала је само морска пена, баш на месту где и сада почива, на једној стени близу обале. Бар тако легенда каже!

Зато сам ја морао да сиђем на обалу, да јој се поклоним, додирнем. Пожелех и ја да нађем своју Мермед, па још ако и затворим очи, испуниће ми се жеља. Легенда проговара, па видећемо! После „моје пусте жеље из чисте јаве” долазимо на кључно место мог боравка у Копенхагену и чувене слике са многих разгледница и слика. Силазимо у стару луку Строгет, где се заљубљујем у овај град, а и правим велику паузу за ручак. Стрøгет је пешачка зона, улица за куповину. Позиционирана између градске Већнице (Радхаус) и трга Конгенс Нyторв на коме је током зиме отворено клизалиште. Некадашња морнарска четврт Нyхавн је толико живописна и незаобилазна локација, која просто обара с ногу, а и добра је прилика за предах, уз мноштво ресторана националне кухиње. Према једној изреци Швеђани једу да би пили, Норвежани једу да би живели, а Данци живе да би јели. Стварно, онда сам ја прави Данац, ха! Како доћи у Нyхавн, а не јести рибу? То је као бити на мору, а не окупати се! Зато су мој избор били комади Лососа, мариниране Јегуље, као и порција свежих, сирових Харинги, са домаћим Розеом! Фантастичан избор, зар не!?? Уз све то поглед на обојене колоритне кућице, старе морнарске четврти! Сав тај део града је импозантан. Туристи из целог света преливају луку, конобе, таверне разних боја буради испред. Мириси прелепог залива ме омамљују. Риболовци стално плету своје дугачке мреже доле на степеништу. Мали једрењаци и барке већ подсећају на покретне темпере. Музичари и улични свирачи расути по доковима испуњавају музичке жеље. Потпуни рај.

Овде преко дана, као и у предвечерје бораве староседеоци Копенхагена, који одишу својом софистицираношћу, осмесима и позитивном енергијом. Једини и тихи „непријатељ” на свим путовањима је увек сопствени новчаник, који никада није довољно дубок за моје потребе, али овде су и цене врло папрене! Хвала Богу, па ме то никада није омело да се препустим хедонизму до последњег евра, па сам платио уличне свираче једином преосталом кованицом од два евра. Употпунили су ми угођај јединствене Нyхавн, старе обале. Ускоро сазнајем од неких људи поред нас, да је овде у Нyхавн-у, баш на старој обали живео јунак који је спајао моју јаву са сном некада давно. Ханс Кристијан Андерсен, чија је кућа у непосредној близини.

Овде полако, дуго и тихо пада ноћ, као у свим северним земљама Европе. Још један ујед за очи и душу, а сутон и црвена боја неба тек сада улепшавају луку и цела четврт Нyхавн почиње да вибрира од лепоте и светлости. Нисам ли ја делимично пијан лепотом града, па док испијам вино пишем и песму, посвећену старој обалу до које није стигла чак ни куга. Мислим да су ми се све емоције расуле по заливу, као и боје овога града, а Копенхаген у ноћном издању просто изгледа чаробно. Док напуштам Строгет, стару луку, Малу Сирену и луду Кристијанију, остављам овај предиван град не видевши чувени Тиволи парк. Не жалим баш много због тога. Свашта сам доживео за кратко време боравећи у Копенхагену, граду из бајке на јави, једног модерног и зрелог доба. Дефинитивно сам се заљубио у њега и док ноћу прелазим нови Оресундски мост, сија и светли као никада пре. Констатујем и осећам да више нисам исти. Још једном дубоко у себи потврђујем да се одређене слике из детињства никада не бришу и не заборављају. Остају да живе вечно у нама, док се једном спонтано не откључају. То је само под условом ако сте икада читали Андерсенове бајке или сте тог дана којим случајем и ви били у Копенхагену!