Принц на белом коњу ипак постоји

Онај ко каже да су млади данас само обесни, размажени, хировити, да не знају шта ће у животу, незаинтересовани, неемпатични, тај засигурно греши. Иако има и таквих, јер је то обележје неке нове, такозване „зед“ генерације, нађу се и златни примери који оповргну овакве тезе и оставе нас запрепашћене.

Управо је такав двадесетогодишњи Аљоша Мирковић, родом из Ниша, који је средњу школу завршио у Београду, а ових дана и прву годину на студијама психологије Унверзитета Конектикат, у америчком граду Хартфорд. Годинама је сањао један сан - како да обрадује своје другаре из детињста, а пре неколико дана га је и испунио. Дојахао је на белом коњу, правом правцијатом, у свечаном оделу на прославу матуре својих другара у родном Нишу, и због оваквог неоуобичајеног геста освојио срца не само пријатеља, девојака, наставника, родитеља, Нишлија, већ се прича о овом урбаном витезу проширила медијима, брзином муње... То само говори у прилог томе да смо оваквих прича жељни... Али и да позитивни примери и маштовити појединци могу да учине овај свет бољим. Сада, чини ми се, можемо бити спокојни јер, ипак, има и оних којима можемо безбрижно препустити овај свет.

ПОБЕДНИК МАТУРЕ

У разговору за наш сајт, питамо младог Аљошу како то да на прославу матуре није дошао у некој лимузини или бесним колима како то обично раде његови вршњаци?

- Моја два најбоља другара из детињства, Ђука и Лука, и ја желели смо да деконстуишемо тај мит, да млади за матуру изнајмљују скупа кола и да им је фокус на луксузним стварима. Створили смо једну нову визију и верујем да је наш коњ био упечатљивији од свих кола те вечери – прича нам.

Иако су дуго осмишљавали ову заједничку идеју, никако им није полазило за руком да све организују – и коњичке клубове или власнике који би им животињу посудили за овакву прилику, и превоз, али и догађај на којем би се појавили.  

- Када се нешто жели, то и није тако тешко. Сада се све поклопило. И драго ми је што нам је изнеађење успело – задовољно каже Аљоша.

Тврди да нико није знао за њихов план, па је утолико и изненађење било веће, а један отац му је поручио – да је он победник матуре!

ЗМИЈА КАО ПОКЛОН ЗА ПУНОЛЕТСТВО

Од њега сазнајемо да он и његова два најбоља другара већ имају обичај да једни другима осмишљавају овакве слатке непредвиђене ствари. То им је, тврди, ритуал.

- За Ђукин 18. рођендан сам довео дечији хор „Чаролија“ из Ниша који су му отпевали песме које су за нас некада биле смешне и забавне, као на пример „Појешћу све колачиће“. А једној другарици смо купили змију за пунолетство. Луки смо нацртали графит на једном нишком зиду, а ја сам од њих добио кип, који подсећа на мене, који јаше змаја и носи мач у руци. Најважније нам је да будемо креативни и да осмислимо успомене које ће остати доживотно – са пуно емоција прича овај млади освешћени човек.

Од осмишљавања духовитих и запамтљивих поклона развили су и многе хобије. Почели су да свирају различите инструменте, оформили бенд, постали су и сликари, али и стекли нова пријатељства...

Од њега сазнајемо и какво је образовање у Америци.

- Посебно ми се свиђа што је школство персонализовано и прилагођено поједнцу, људи могу да студирају још нешто што их занима на истом факултету. То је највећа разлика између српског и америчког школовања. Као други смер изабрао сам бизнис. И то је оно што ми се највише допада. Полако се навикавам, задовољан сам.

БИРАМ СВОЈ ПУТ

Будући да му је тата успешни редитељ документарних филмова, питамо га – да ли можда и њега занима режија и да ли ће очевим стопама?

- Када сам био млађи, више ме је занимала режија. И сад радим повремено са татом. Ипак, драже ми је да идем неким својим путем.

Лети увек посећује своје друштво у Нишу и Београду. И тако проводи лето. Девојка му је у Београду, а друштво на југу домовине. У Србији ће бити до средине августа. Најтежи му је тренутак када треба да спакује кофере и да се врати... До неког новог лета и новог изненађења. Чућемо се са њим и сазнати чиме ће нас Аљоша Мирковић изненадити догодине.

Он само жели да упути позитивну поруку и енергију своји вршњацима, каже.

А ми додајемо – није све у бесним колима, много је више у домишљатости. Изгледа да принчеви на белом коњу ипак постоје!