Aрхитектура свакодневног живота
Ако је случај Виле „Прендић” парадигма и пример добре праксе односа према модернизму, онда је однос према Генералштабу, Сајму или Хотелу „Југославија” на сасвим супротној страни
Почетком тридесетих година прошлог века архитекта Милан Злоковић већ има респектабилну градитељску праксу. Из добре је породице, пореклом су из Херцег Новог, отац му је капетан. Рођен је у Трсту, 1898, тамо завршава основну школу и реалку, почиње студије инжињерства у Грацу које прекида Први светски рат. Већ 1919. наставља и завршава студије архитектуре, 1921, у тек основаној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца на Одсеку за архитектуру Техничког факултета у Београду. Борави годину дана у Паризу као стипендиста француске владе. По повратку постаје асистент на Одсеку за архитектуру Техничког факултета (касније Архитектонског). Заједно са архитектама Браниславом Којићем, Душаном Бабићем и Јаном Дубовијем оснива 1928. Групу архитеката модерног правца у Београду, а у то време завршава и сопствену кућу – Вилу „Каја”, модернистички објекат који је својим равним линијама и једноставним кубусима доминирао, тада још недовољно изграђеним Неимаром. Интензивно и успешно гради. Има тек тридесетак година.
За адвоката Јована Прендића и његову супругу докторку Драгојку Прендић пројектује, 1932/1933, вилу у Улици Османа Ђикића 20, у Професорској колонији, тада новом насељу сличном Неимару, замишљеном по принципу вртног града. Архитектонско-урбанистички простор Професорске колоније је од 2020. заштићена културно-историјска целина.
Самостални објекат оријентисан је према парку, у њему се станује, али и ради – ту је и ординација, па је требало раздвојити и повезати те две функције. Милан Злоковић то решава интелигентно, сасвим у духу модернистичких постулата, унутрашњим степеништем и полунивоима, тако да никада не долази до укрштања функционалних токова.
Вила „Прендић” била је деценијама занемарена, а онда је, захваљујући приватном инвеститору обновљена. Радови су трајали две године. Снимљен је и документарни филм на којем се види у каквом стању је била кућа, како су текли радови и како то данас изгледа. Све је изведено у складу са захтевима Завода за заштиту споменика културе Београда, што је реткост, посебно кад је реч о приватним инвеститорима.
„Злоковићев пројекат виле за брачни пар Прендић сублимира редак и истински модернистички дух, доследно и бескомпромисно остварујући концепт унутрашњег простора заснованог на функционалности примереној породичној структури и животном стилу корисника”, пише архитектица Александра Шевић у тексту поводом изложбе „Вила ’Прендић’ – нови поглед, ново трајање”, којом је 30. маја у Ликовној галерији Културног центра Београда отворена 19. београдска интернационална недеља архитектуре (БИНА). Ова изложба је уједно и увертира за обележавање 60 година од смрти Милана Злоковића, која се припрема за 2025. у Српској академији наука и уметности. Милан Злоковић умро је релативно млад 1965. Имао је 67 година.
У Клубу РТС-а у Светогорској улици 1. јуна отворена је изложба Становање с примерима индивидуалног становања, односно како се тај проблем решава на међународној сцени. Изложбу је реализовао Грађевинско-архитектонски факултет из Ниша, с професором Александром Кековићем.
Тако се на те две различито конципиране поставке може видети како се пројектовало пре једног века, кад је модернизам био у повојима, те како се такав објекат обнавља и прилагођава данашњим потребама, као и како се данас пројектују стамбени објекти, од веома скромних до луксузних. У фокусу овогодишње Београдске интернационалне недеље архитектуре је индивидуално становање, архитектура свакодневног живота.
Модернизам у фокусу
Ове године централна тема је модернизам, односно незаобилазна и драгоцена баштина Београда која се препознаје и адекватно вреднује тек последњих неколико година, и то често с муком.
Ако је случај Виле „Прендић” парадигма и пример добре праксе односа према модернизму, онда је однос према Генералштабу, Сајму или Хотелу „Југославија” на сасвим супротној страни. Сви ти драгуљи модерне, познати и цењени на међународној сцени данас су у опасности да буду срушени или реконструисани до непрепознатљивости.
Семинар „Архитекти / Пројектанти / Практичари” одржан је у реновираном Сава центру, монументалом здању које је седамдесетих година прошлог века пројектовао архитекта Стојан Максимовић. О пројектовању и херојској изградњи ове зграде која је на разне начине уписана у наше колективно сећање писани су есеји, снимани филмови, дискутовало се о томе у земљи и иностранству. Реконструкција Сава центра није још сасвим завршена, а страствено се расправља да ли је и колико успела. Кад је објекат из државних прешао у приватно власништво, кренуло се с реконструкцијом. Обнова је рађена по условима Завода за заштиту споменика културе Београда, а како ентеријер, нажалост, није био под заштитом, он је у великој мери измењен. Прилагођен је потребама новог власника, уз коришћење нових технолошких решења и материјала.
Стојан Максимовић (1934 –2024) је за две деценије београдске праксе, од шездесетих до почетка осамдесетих година прошлог века, осим комплекса Сава центра и тадашњег хотела „Интерконтинентал”, потписао велики број реализација у Београду. Остаће запамћен по ресторану Ушће (сада се зове Национална класа и не личи на првобитни објекат), стамбеном блоку на углу улица Јужни булевар и Максима Горког, те по згради Скупштине општине Нови Београд (у коауторству са Браниславом Јовином). Радио је у Кувајту и Минхену, а каријеру је завршио у Америци, где је и умро. Његова заоставштина тек ће се истраживати.
Не треба заборавити ни чувене БИНА шетње. Бесплатне су, корисне и занимљиве, не само широкој публици већ и професионалцима. Захваљујући њима сазнаје се више о важним градским четвртима и објектима, ишчитавају се историјски слојеви града и сазнаје о његовом расту и развоју. Оне широкој публици отварају врата, често за јавност затворених, а атрактивних објеката – зграде Радио Београда и Танјуга архитекте Богдана Несторовића или импресивно здање СИВ-а Владимира Поточњака и Михајла Јанковића. Ове године зграда СИВ-а опет је на програму. Интересовање је огромно. Као и за излет у Нови Сад, те за причу о двема железничким станицама и архитектури Лазара Кузманова.
Приближавање грађанима
Оснивачи и организатори Београдске интернационалне недеље архитектуре већ две деценије упорно и систематски приближавају архитектуру грађанима. Труде се да их учине осетљивијима за урбане проблеме и да покажу како се са сличним темама носе у свету.
Захваљујући Београдској интернационалној недељи архитектуре постали смо сензитивнији, боље се разуме и више цени архитектура која чини наш свакодневни амбијент, о архитектури се све више говори у медијима, прилично је порасла свест о томе колико погрешне одлуке могу штетно да утичу на ширу заједницу. Што наравно не значи да је све идеално, далеко од тога. И наравно да за то није заслужна само БИНА. Али јавност сад већ одлучно реагује и тражи да се поведе рачуна о добробити наших градова и његових јавних простора, да се задрже постојеће и планирају нове зелене површине, да се уведу мере којима се град штити од загађења, да се не руши оно што је вредно, нити безумно гради.
БИНА се већ одавно проширила и на остале градове у Србији, сарађује с највећим архитектонским манифестацијама у Европи, доводи ауторе, организује међународне изложбе, семинаре и конференције. Њени учесници се дотичу неуралгичних и тешких тема, траже се одговори на актуелна питања, отвара се простор за дијалог и размењују аргументи. Вишеслојна је и комплексна. А тек смо на првој трећини. Завршава се 29. јуна.
