Гужва у галеријама

Гостујући недавно у Београду, један од најзначајнијих светских сликара Реми Јунгерман изјавио је за „Магазин” да је „за пар дана био на отварању неколико изложби” и након тога оценио да је наш главни град тренутно центар савремене уметности.

„После познатих галерија у Њујорку, Берлину и Венецији, у којима ми уметници стално гравитирамо, обрадовало ме да неочекивано упознам град ван те мапе, а у коме уметност тако интензивно живи”, додао је Јунгерман.

Сликари, скулптори, графичари...

Истина, не прође недеља да нема неке значајније изложбе у Србији, а да их у Београду као стецишту културе у региону не буде недељно и три до четири у познатим галеријама. У њима се смењују сликари, скулптори, графичари, керамичари...

С проласком ере короне, овај програм се све време захуктава. То је поставило, међутим, и питање да ли је реч о хиперпродукцији подстакнутој модом и изазовима популарисања у медијима, о жељи за окупљањима и прославама, за зарадом или о интензивном уметничком освешћивању наше средине.

Самим тим, и питања да ли данас свако може да организује изложбу, какви су критеријуми и да ли постоји опасност од пада квалитета домаће уметничке „поставке”.

Тачан одговор на питање колико се укупно месечно изложби организује у главном граду и у Србији нема чак ни Маја Шкаљац Станошевић, историчар уметности и кустос једне од најпосећенијих галерија у строгом центру Београда, галерије „Сингидунум” у Кнез Михаиловој улици. Како каже, некада су постојали месечници као „Беорама”, „Артрама” и други који су информисали о свим изложбама, али сада таквих часописа готово да нема, а све већи је и број приватних галерија. Ипак, да број изложби расте сведочи податак да је ова галерија која припада Удружењу ликовних, примењених уметника и дизајнера Србије (УЛУПУДС) организовала прошле године 22, а до краја ове заказано је 30 изложби!

„Галерија разнородних уметника у којој осим слика, керамичких дела, скулптура од разних материјала, имамо и осликане свилене мараме, није била празна ни током периода короне. Долазили су и медицински радници из ’црвене зоне’ да опораве и ободре свој дух. Откако је тај период прошао, чини се да су се људи још више окренули уметности. Некада су изложбе биле организоване на две седмице или месец дана, а данас у просеку трају око недељу дана, колико свега имамо и времена да их организујемо. Углавном још само музеји и САНУ имају дуготрајније поставке. Боље је да се изложба дуже припрема и да љубитељи уметности себи негде прибележе да је погледају, у ово време брзог темпа живота и обавеза”, каже кустоскиња.

Ипак, и она сматра да је богат изложбени живот главног, али и других градова, добар знак за нашу културу. Сматра и да, бар у државним галеријама, није дошло до пада квалитета изложби. Како објашњава, уметнике који ће излагати у овој галерији, поред два кустоса, бира уметнички савет УЛУПУДС-а, а такве савете имају и УЛУС и друга уметничка удружења. Овај савет сачињен је од девет чланова из различитих уметничких секција, од сликарске и вајарске, керамичке и архитектонске до секције ТИСО (уметности текстила и савременог одевања задужене за изложбе таписерија, модних детаља...). Сваког од чланова су као реномираног уметника чија одлука има тежину изабрали сами уметници. Истина, појачано је, каже, интересовање уметника за излагањем, али критеријуми постоје. Предност имају уметници који су чланови овог познатог удружења.

Кустос Продајне галерије „Београд” Сања Тодосијевић подсећа да о томе ко ће овде излагати одлучује увек трочлани уметнички савет. Нису променили концепт да изложбе трају 18 дана и да их има 15 годишње. За све њих је конкурс обавезан.

Већина изложби у београдским галеријама је продајног карактера. Уметници од продаје добијају своту умањену за део пореза и доприноса које галерије плаћају, као и за проценат који издвајају за продају у галеријском простору, по договору. Проценат је различит, али углавном већи од 10 одсто. То су, дакле, обавезне ставке које се додају на цену коју сам уметник предлаже. Зато је и логично, сматрају, да се слике и скулптуре већ дуже не продају, нити уметници зарађују као златних осамдесетих када се испред београдских галерија чекало у реду, у време када је држава стимулисала продају на рате, исплаћујући из фондације унапред уметнике. Ипак, тврде, сваког дана понеко дело се прода у овим галеријама.

Док смо о томе у једној од њих разговарали, ушао је љубитељ слика Душан који се после вишедневног премишљања одлучио да за 57.000 динара купи слику Добривоја Радојевића која представља уметников поглед из атељеа на Косанчићев венац. Успео је да се договори о исплати у три рате.

„Сваке године купим понеку слику за стан. Не само зато што волим уметност већ и зато што је на тај начин упознајем. За сваку од оних које сам одабрао питао сам кустосе о техници, пореклу и стилу аутора. Ова слика која асоцира на мој поглед на Ботаничку башту некако припада мом дому. Али размишљам сад већ и о загонетним сликама неких кућа и улица ноћу, графичара Бојана Бикића, које коштају по 15.000 динара. Кад слика има тајну, чини ми се да ћу је дуго откривати”, поверио нам се.

Данас, цене слика у галеријама у Београду крећу се у просеку од 2.000 динара до 400.000 динара, графике су нешто јефтиније и данас продаваније, а мање скулптуре коштају у просеку од две до око 50.000 динара. Највише уметничка дела купују наши грађани који раде и живе у иностранству или се продају када је нека прослава повод за куповину. Неке од излагачких установа дају новогодишње попусте.

Омиљени мотив градови Европе

У приватним галеријама тврде да су најпродаваније слике које коштају између хиљаду и три хиљаде евра. Једног од наших најпродаванијих, а најскупљих акварелиста Душана Ђукарића, на чију слику од 120.000 смо наишли у једној галерији, питали смо након изложбе у чему је тајна овог успеха у ком је забележена и продају његовог дела за око 400.000 динара.

„Годинама сликам мотиве из најлепших европских градова као што су Београд, Венеција, Праг и Париз. Градови су као мотив данас мало надвладали пејзаже, али нарочито је популаран жанр атмосфере и сцене у којој се, рецимо, виде тролејбуси или мотоцикли, као и пролазници у покрету, кроз кишне капи или зраке сунца. Љубитељи слике данас воле аквареле у којима се на реалистичан, а опет шаренолик уметнички начин представљају детаљи из свакодневнице. Акварел је у томе стални изазов”, како каже.

Други академски сликар с којим смо недавно разговарали Александар Радивојевић Шумар каже да модеран човек чезне за спектром боја. То се данас зове „колоризам модерне слободе”. Подсетио је да су га инспирисале шуме из његовог детињства на југу Србије. Као новопримљени члан УЛУПУДС-а, ускоро ће моћи лакше и да продаје слике у београдским галеријама.

Најтраженији акварели и мотиви мора

Омиљене теме слика која се продају су сцене из градова, али и са далеких путовања. Море и морнар загледан у плаве даљине – мотиви су публици омиљених слика Зорана Круља, које коштају до 60.000 динара. Популарни су и акварели Силве Вујовић, који се цене око 40.000 динара, али и декоративне уникатне лампе Фрања Посавца, који их и данас, са својих скоро деведесет година, украшава детаљима антиквитета. Антрфиле

Поклон за пословног партнера или младенце

Слике се купују често као свадбени поклон и на тим делима доминира ватромет боја, теме су кућно окружење или путовања, јер асоцирају на топлину и позитивну енергију. Уметничка дела купују се и поводом рођења детета, она на којима су приказани бродићи или дечји мотиви, животиње...

Скупа дела поклоници уметности купују за себе или поклањају пословним партнерима. Странци купују осликане мараме које коштају од три до 15.000 динара, а често у наше галерије стигну с визиткартицама које су им претходни путници из њихових земаља оставили као препоруке. Странци који овде живе редовни су посетиоци галерија и прате их на друштвеним мрежама. Антрфиле

Подела по стиловима

Сликарка Ивана Живић сматра да је Београду, али и Србији потребан портал који би редовно обавештавао о догађањима у граду и уједно на тај начин састављао и листу свих изложби. „Нажалост, људи често сазнају за њих кад већ прођу. Одувек је било и сјајних и просечних изложби, премда генерално Србија има квалитетну понуду, а и галерије су се сад већ поделиле по стиловима”, рекла нам је Ивана на отварању своје изложбе „НЕМЕСТА”.

Руководилац простора „ТрансформАрт” Ана Зарубица сматра да нема превише галерија у граду: „Иако је од Славије до краја Кнез Михаилове око двадесетак галерија, то је опет недовољно за уметнике који желе да излажу. То се не може упоредити са мноштвом малих галерија париских уметничких квартова.” Антрфиле

Стигли и руски уметници

Владан Кулашевић, који је на челу једне од приватних галерија, сматра да појачана „фреквентност” изложби не говори никако о паду критеријума, већ о томе да се наша култура буди. Он је заговорник теорије да конкуренција рађа квалитет.

„То је и добро за Београд, који руку на срце још нема изграђену и јасно дефинисану уметничку сцену. У главни град стигао је и велики број руских уметника који су у техникама рада поткованији и образованији, али уметнички су изражајнији наши сликари, скулптори и фотографи, бар судећи по реаговању публике. Све то је одличан тренутак који треба искористити да употпунимо недостатке и искристалишемо нашу галеријску позорницу”, каже он.