Слатка џунгла

 У великој конкуренцији произвођача чоколаде данас, у такмичењу брендова као туристичких ознака читавих регија, чоколада је успела да подстакне и такмичење у креативности посластичара и да постане, како је данас називају, најслађа уметност на свету. Да ни наши посластичари и познаваоци ове уметности не заостају показала је недавно необична „изложба” у једној београдској посластичарници.

Посластичар Крсто Радовић је са својим тимом и уз помоћ представника Чоколадне академије у Београду направио забавни парк од чоколаде Змајеви, цветови, локвањи, печурке су – слатки.

Упознајте чоколатијере

„Израђујући огромне фигуре змајева и оне мање – приказе цвећа и стена, покушали смо да представимо како посластичар може да буде уметник. Тачније, како један производ као што је чоколада може да се употреби у уметничке сврхе, а чиме смо исказали креативност посластичарског заната”, каже за „Магазин”.

Фигуре које су направили представљају свет змајева и вила у интерпретацији овог тима. И растиње јарких боја, печурке и црвени цветови, сви су од „најстарије црне посластице”. Посебним прехрамбеним бојама које се користе у исхрани и разним техникама направили су изложбу на којој све што се види може да се поједе.

Основна намирница је, одају тајну, белгијска чоколада. Тим је израдио ово „слатко дело” разним посластичарским техникама. Неке фигуре настале су из калупа, неке су вајане, а треће су састављане „из разних делова”, причају посластичари.

Породичну посластичарницу на Врачару отворио је заједно са сестром Камелијом Радојчић, након што се вратио са школовања из Енглеске где је и магистрирао на факултету за уметност у кулинарству.

С директором Чоколадне академије Ремијем Делетом и врхунским посластичарима чоколатијерима правио је змајеве недавно за изложбу на Београду на води, а сада их је поставио у забавни парк уз њихову и помоћ својих сарадница посластичарки Дијане Пенезић, Невене Јовановић и Неде Леко.

Како су нам оне објасниле, током израде ове слатке изложбе чоколада се и топила, а пигменти фарби за колаче су се спајали путером и фигуре се том смесом прскале или су их убацивали у белу чоколаду добијајући жељене боје. Као чоколатијерке се труде да када праве торте користе искључиво чоколаду.

Камелија је објаснила како се стари занат чоколадног посластичарства данас исплати – придода му се нови стил и прилагоди се времену:

„Окренули смо се модерним правцима и техникама у посластичарству. Савремени начини глазирања, слагања торти и декорисања данас су изазов за креаторе међу чоколатијерима. Рецимо, сада је хит мирор-глејз или сјајна глазура чоко производа која је у разним бојама и јако танка, не превише слатка, а наоко свакако атрактивна.”

Пут чоколаде као инспирације за стварање уметничких дела почео је давне 1609. године, када је у Мексику објављена „Књига посвећена чоколади” као производу од какаоа, масти, млека и шећера, када њено име које значи „какаово пиће с млеком” почиње у овој земљи и да се употребљава. Данас су дечја књига Роалда Дала „Чарли и фабрика чоколаде”, као и „Чоколада” Џоане Харис најпопуларније књиге о светској посластици које су и екранизоване.

Влада светом од 18. века

Чоколада, пишу зналци, почиње да „влада” светом коначно у 18. веку. На сликама тог доба често је у руци била шоља чоколадног напитка. У том веку Ђакома Казанове, италијанског авантуристе, дипломате и писца који је као заводник ушао у историју, чоколада се промовише у његовим љубавним походима, док је Французи убрзо додају у своје пециво кроасан. Од тада се она уплиће у сваки сегмент уметности.

Једна од најпосећенијих светских збирки данас је Музеј чоколаде у Келну у којем посетилац може да путује на три спрата кроз три и по хиљаде година дугу историју чоколаде. Главна атракција је три метра висока чоколадна фонтана. Поред ње је увек радница музеја која умаче бисквите у чоколаду и дели их посетиоцима. Иако се и данас првенствено производи у облику табли, у неким државама, као рецимо у Мексику, користи се течна чоколада, односно у облику пића у води или некој другој другој течности. Сматра се да су Маје и Астеци користили чоколаду на тлу Мексика и Гватемале још 3.500 година пре наше ере, али као „горку воду” с оригиналним укусом семена какаоа.

Освајач Мексика Шпанац Ернан Кортес одлучио је да чоколаду 1528. године представи шпанском краљу Карлу, после чега је Шпанија дуго имала монопол над њеном производњом. Прва продавница чоколаде отворена је у  Лондону 1657. године као „Кућа чоколаде”.

Музеј у Београду

Већ четири године и Београд, у Улици Тадеуша Кошћушка, има Музеј чоколаде. Оснивач Ненад Радуловић каже да су посетиоци подједнако и домаћи и страни „поклоници најпопуларније слатке ствари на свету, потекле из времена када су Индијанци брали плод какаоа у шумама Јужне Америке”. Музеј представља, каже, шетњу кроз светску, али и српску историју чоколаде коју је започео 1902. године Цинцар Коста Шонда, произвођач прве табле и оснивач наше фабрике чоколаде. Она се налазила на месту хотела „Мона” на Дорћолу.

„Руби” – нова ружичаста чоколада

На тржишту су и нове врсте чоколаде. Последња произведена врста белгијске је „руби” чоколада за коју се какао на посебан начин обрађује, нема додатака, цитрусног је укуса и ружичасте боје.

Поред млечне и беле чоколаде која има путера, на тржишту је већ дуго доминантна и црна чоколада у којој је какао заступљен од 44 до 70 одсто. Популарна је врста „голд” којој се додаје карамела.