Пропаганда диктатуре је сирова и дрска

Лако човек буде сведен на број када се спекулише о томе колико је људи страдало у неком ратном сукобу или у логору. Међутим, књиге Петера Енглунда, историчара, професора, члана Шведске академије, историји дају људско лице. Хероји, злочинци и жртве подједнако су описани у његовим делима и читалац их прати кроз најтежа животна искушења, као њихов савременик. После Енглундових Малих историја и Лепоте и туге, Интимне историје Првог светског рата (у издању Геопоетике), сада читамо његово ново дело документаристичке прозе Снови свирепих ноћи, Новембар 1942. Интимна историја прекретнице Другог светског рата у 360 кратких поглавља, у преводу Спасе Ратковић, које је и повод за овај разговор. Ту су паралелно описана искуства најразличитијих људи: војника Црвене армије, јеврејских избеглица, професорке универзитета у опкољеном Лењинграду, италијанског мајора, јапанског морнаричког капетана. Јингера и Албера Камија подједнако као и енглеске домаћице или руске песникиње...

Петер Енглунд, историчар је и писац, професор на Универзитету у Упсали до 2001, а до 2006. године професор на Институту за драму у Стокхолму, члан је Шведске академије од 2002. године. Рођен је 1957. године у Бодену, на крајњем северу Шведске. Студирао је археологију, филозофију и историју на Универзитету у Упсали. Докторирао је 1989. године радом „Угрожена кућа: Племићке представе о друштву у доба ’Шведског царства’”, једним од првих већих шведских радова из историје менталитета. Своја новинарска искуства из праћења ратова у Хрватској, Босни, Авганистану и Ираку сажео је у књижици Сцене из огледала: Фрагменти успомена из четири рата (2006). Збиркама есеја, од којих су неки прерађени чланци и репортаже које је писао као новинар, приближио је широкој публици оно што назива малом историјом, иако је важна као и такозвана „велика историја”. Дела Петера Енглунда преведена су на више од 20 језика.

Зашто сте се одлучили за то да прикажете Први светски рат, и сада и Други светски рат у књизи „Снови свирепих ноћи” кроз личне животне приче најразличитијих људи?

Јединствена основна идеја повезује ове две књиге. Наиме, покушао сам да напишем историју засновану на ономе што су људи знали тада и тамо, и да не допустим да перспектива буде заснована на ономе што ми сада знамо да би се десило. Трагао сам за ширим разумевањем, покушавајући да реконструишем неизвесност у којој су људи живели, несигурност које често нема у обичној историографији, при чему је катастрофа приказана кроз поједностављено и понекад безазлено приповедање.

Која је суштинска разлика између два светска рата?

Постојао је осећај погрешно вођеног и доживљеног идеализма у Првом светском рату, кога готово да није било у Другом светском рату. Европа је дословно посрнула у Први светски рат, нико га заправо није прижељкивао. Други светски рат наметнуле су фашистичке и агресивне државе које су заиста жуделе за сукобом.

Као историографу, посебно вам је важан крај те 1942. године?

Почетком новембра 1942. године изгледало је као да би силе Осовине и даље могле да победе; крајем тог месеца сви су схватили да је било само питање времена када ће изгубити рат. Између та два момента десиле су се битке код Ал Аламејна, за Гвадалканал, искрцавање Француза у северној Африци и повлачење Јапанаца са Стазе Кокода у Новој Гвинеји, и наравно, совјетско опкољавање немачке Шесте армије у Стаљинграду. То је само један месец, али можда и један од најважнијих у читавом двадесетом веку, где је све још висило о концу.

Ово је пре питање за аутора неке дистопијске књиге, али можете ли да замислите данашњи свет да није било тадашње прекретнице на Источном и Афричком фронту, да није било победе савезника?

Не. Био би то потпуно другачији свет на много начина. Велико је то питање.

Као историчар предочавате јасне чињенице. Али да ли сте уједно и прозни писац када описујете лични ужас особе која умире у концентрационом логору или када пишете о мајци која првој пролазници предаје своју бебу пре него што је нациста одведе у логор?

Књига је заснована на дневницима, писмима и сећањима људи који су све то проживели и били тамо. Ништа није измишљено. Као историчару ми није дозвољено да измишљам ствари. Нисам ни морао. Материјал је обилан и прилично невероватан.

У наслову ваше књиге цитат је песме Прима Левија, и он је искусио сву суровост рата, преживео Холокауст и затим се убио... Да ли сте били у искушењу да постанете нихилиста када је реч о човеку и хуманости, после толико виђеног доказног материјала?

Добро је то питање и захтева духовно промишљање с моје стране. Не само да сам као историчар писао о ужасним стварима као што је Тридесетогодишњи рат, Први и Други светски рат, него сам такође радио и као ратни дописник у пет ратова, а најскорији је овај у Украјини, где сам био прошле године. И искрено бих одговорио – не. И када радите са интензивним приватном историјском грађом, као што је ова у књизи, или када интервјуишете војнике у рову негде изван Бахмута, погоди вас индивидуална људска способност борбе за живот, истрајност у томе да се са свим изађе на крај, да се очврсне, да помогне, да гаји наду за будућност, да воли, чак и да себе жртвује за друге. Људска бића сигурно могу да се према другима односе на најсуровије начине. Али људска бића такође имају и прилично изванредан капацитет за љубазност, за то да се опходе пристојно чак и према странцима. Никада на то не можете потпуно да рачунате, али та способност постоји и она ми даје наду.

Док се гинуло на фронтовима, у вашој књизи читамо о америчкој домаћици која се досађује или о немачкој богаташици која по инерцији приступа нацистима. Зашто су увек у мањини људи као што је била одважна студенткиња Софи Шол, која је умрла противећи им се?

Као што сам већ казао, многи људи способни су за несебичност, неки су спремни на безграничну суровост, већина се само слаже и прилагођава, ради оно што је за њих најбоље у датим околностима. Они као што је Софи Шол чиста су мањина, али они ипак постоје и увек ће постојати. Којој од ових категорија ми припадамо, можда никада нећемо сазнати. Све док не будемо искушани, а треба се молити и живети у нади да дан кушње никада неће доћи.

Да ли је Ернст Јингер, који је почасти стекао још у Великом рату, а који је био свестан страдања цивила и писао против Хитлера, прави пример интелектуалца у ратним околностима?

Једна од поенти ове књиге јесте да покаже начине на које су се најразличитији људи носили с притисцима и моралним дилемама рата, како су одговорили на искушења. Мислим да је Јингер био добар пример интелектуалца који се сналазио у рату, анализирајући га и посматрајући га на свој начин.

Пишете и о совјетским војницима који су у својој земљи искусили ужасе гулага и Стаљинове диктатуре, о писцу Василију Гросману, чији је ратни роман КГБ забранио у миру. На који начин видите свет који је настао после Другог светског рата?

Ох, то је превелико питање! Али даћу вам најједноставнији одговор: из мрака, крви и хаоса Другог светског рата створен је нови свет који је, наравно, био далеко од савршеног, али је био најмирнији и најнапреднији откад је света. И трајао је, да кажемо, до деведесетих година 20. века или раних двехиљадитих.

Како затим објашњавате данашњи свет, са убијањем цивила на Блиском истоку и у поменутој Украјини, да ли је свет ишта научио из два светска рата?

Понекад се дешава да догађаји и искуства исклизну из живог сећања. Буду заборављени или „само” сведени на историју. И историјом се може манипулисати, она може да се исквари. Историја је врло политичка наука, и притом може бити врло опасна. Мислим да је оно што се десило у Русији најбољи пример за то. Совјетски Савез био је опасна и гнусна диктатура, али водиле су је генерације људи који су видели апсолутне ратне ужасе на Источном фронту. Девети мај, Дан победе над фашизмом, био је дан смирења и жалости, Дан сећања на све који су страдали. Данас Русију води генерација људи која није искусила рат на својој кожи, осим што је гледала херојске ратне филмове, и 9. мај претворио се у војну гозбу с гласним скандирањем: „Можемо ми то поново!” То није било могуће док је стара, ратним ожиљцима избраздана генерација, још увек била присутна. Није ни чудо што желе да окупирају суседне државе, као што су Грузија и Украјина. Томе су тежиле фашистичке, милитаристичке државе...

Нови медији данас играју кључну улогу. Како је, међутим, Холивуд филмом „Казабланка” био укључен у америчку ратну пропаганду?

Tо сам све детаљно описао у књизи... Довољно је рећи да је сценарио за филм пажљиво и критички прегледан пре снимања, да би се видело да ли се уклапао у званични пропагандни наратив. Све државе су то чиниле. Оно што је занимљиво јесте да су ипак демократске државе биле много боље у томе. Пропаганда диктатуре често је превише поједностављена, сувише сирова, одвише дрска и директна.