Циркус у позоришту
Ова вештина дуго се учи и усавршава да би покрет изгледао естетски лепши, а ризик од повреда био минималан, кажу уметници, плесачи из Аделејда, учесници Београдског фестивала игре
Циркус у позоришту је циркус до кога није лако стићи. Ограничени сте простором, а шаљете поруке о људскости и емоцијама кроз кретање у ваздуху „на ивици” , како кажу Андреј Агастес и Локланд Харпер из акробатско-плесне трупе „Gravity and Other Myths” (Гравитација и остали митови), која је због интересовања београдске публике недавно у дану два пута извела комад „Обичан простор”, на Београдском фестивалу игре.
Они су и играчи и креатори комада, јер у групи не деле послове између извођача и „сценариста”, причају. Актуелни комад који постоји 10 година одиграли су 1.080 пута, а изводе га седам акробата и музичар.
„Ради се о интимном, за гледаоце 'пазл' комаду, који разбија табуе и структуру обичне позоришне представе. Комад играмо без посебних костима и сами пуштамо музику. Цела представа може да стане у један комби. Сами и намештамо расвету. Ово је, заправо, као и свака коју бисмо изводили, представа о нама самима. Најважније је да се током ње играмо и превазилазимо своје сопствене границе. Током извођења осећамо неописиво задовољство, поготово што сваки пут имамо прилику да комад мењамо. Долазе и нови играчи. Отворена представа, која је неки вид истраживања, наступила је већ у 37 земаља”, каже Андреј.
Како Локланд додаје, није у питању само акробација, већ и суживот на сцени којим шаљу поруку да у успешном ансамблу или тиму морају увек и заувек да владају поверење и пријатељство, какво њима помаже да играјући и изводећи фигуре 'на ивици' ризика не угрозе представу, а ни себе. Наравно, каже за „Магазин”, акробатска вештина се дуго учи и усавршава да би покрет изгледао естетски лепши, а ризик од повреда минималан.
У Аустралији постоји чак посебан програм „циркидс”, за децу од шест до 18 година, којим је у школама омогућено да вежбају акробатику после часова. Ова вештина и њен програм врло су популарни у тој земљи. Неколико компанија се на професионалан начин бави циркусом. Оне важније су у Бризбејну и Аделејду, док у Мелбурну чак постоји и национални институт који се на професионалан начин бави циркусом. Постоји и национална група „Циркус дрес” која гаји нешто традиционалнији циркус од ове модерне трупе. Аустралијска циркуска сцена је и даље мала у односу на европску, нарочито Француску, али генерално и модернија.
„Када видите неку нашу трупу, јасно је да је реч о аустралијској продукцији. Мелбурн је уочи пандемије короне био центар циркуса, али ево и сада се ствари полако враћају на своје место. На сцени ништа не кријемо, јасно се публици приказује напор, ризик и умор, али изнад свега љубав према ономе што радимо, која исијава из представа.
Почео сам да вежбам гимнастику с четири године, потом сам похађао дечји школски акробатски програм. После 11 година прешао сам у национални институт за акробатику, када сам напунио 19 година, придружио сам се националном циркуском програму, а после две године овој престижној групи која постоји од 2009. године”, испричао је Локланд који има 29 година за „Магазин”.
Узбуђен је што је посетио Београд. Поздравио нас је журећи у београдску дискотеку.
„Мостови” на главама
Од изазова аустралијских акробата у представи публици је застајао дах. С девојкама које им се пењу на главе играчи праве „мостове”, тражећи потом од публике да их гађа пластичним лоптама док дубе на глави или ходају на рукама. Једну жену су извели да с њима лежи док играчица вешто „гази” по телима на бини, при чему су рукама стварали фигуре животиња, скачући с огромне висине...