У рат због бибера
Један од улаза у древни град Александрију назван је по црном зрну, а Римљани су њиме након пораза у Трећем пунском рату морали да плате и данак Картагињанима
Крајем прошле године у Малој галерији Природњачког музеја Србије на Београдској тврђави, у онижем здању из прве половине 19. века наспрам унутрашње Стамбол капије и оне испод Сахат куле, приређена је изложба др Уроша Бузуровића посвећена зачинима. А да није реч о лоше одабраној теми сведочи занимање посетилаца који је опседају од првог дана, па ће потрајати шест месеци, до средине јуна ове године.
Случај је необичан и због тога што је на изложби представљено само 39 зачина или зачинских биљака од око сто педесет за које се зна да постоје и да су у употреби. Већина експоната представљена је и уз помоћ нових технологија које буде додатну радозналост.
Ловор симбол победе и бесмртности
Аутор изложбе није се превише упуштао у историју и етнологију, а тек донекле је заронио у кулинарство, јер он је посвећени ботаничар па су многи очекивани одговори изостали. Мада, доста тога се може сазнати из каталога који садржајем и обимом подсећа на озбиљнији научни рад (с колорисаним илустрацијама и поједностављеним табелама).
Али, испоставило се да и ботаничари понекад знају да зароне у поноре повести, па је наш саговорник нехотице у разговору открио и ту своју страст. А причали смо о ратовима који су заподенути управо – због зачина, а ратовало се још од античких времена.
Сви славни антички великани који су окамењени дочекали будућност, а реч је о императорима, филозофима, песницима и војсковођама, окруњени су венцима од ловора. Наиме, та зимзелена медитеранска биљка представљала је симбол победе, мира и бесмртности. Зато, чак и када су круне почеле да се лију од злата и украшавају блиставим каменчићима, имале су облик венца од ловора.
Када се ловор с глава великана преселио у кухињски лонац, не зна се. Због вере да је ловор симбол бесмртности, у средњем веку је уз остало лековито биље био неизоставан део фармакопеје традиционалне народне медицине.
Сличан, али нешто краћи пут превалио је и рузмарин: дворски видари су угарској краљици Елизабети болан артритис најчешће лечили том биљком и (ко зна како) успели, а она је из захвалности оном горе, пред своју удадбу за шведског монарха, од сватова захтевала да буду окићени рузмарином, што је као ритуал опстало једино у српској традицији.
Још се верује да су бибер, најраспрострањенији и најчешће коришћен зачин, Старом свету представили Арапи крајем првог миленијума, а да им је португалски морепловац Васко де Гама пет векова касније преотео тај посао кад је бродовима приспео до Индије опловивши Африку. А није! Јер слава „открића” бибера и неколико егзотичних зачина (а уз њих и шљиве) припада војсковођи Александру Македонском и његовим ратницима, који су у својим походима у 4. веку пре Христа стигли чак до Авганистана, предворја оазе у којој успева највећи број такозваних правих зачина.
То оповргава и податак да су Римљани почетком нове ере, у време кад је луди Херострат спалио тамошњу библиотеку, Александрију претворили у „транзитну луку” с магазама за зачине, а да су један од улаза у древни град назвали – Бибер капија или да су након пораза у Трећем пунском рату данак Картагињанима плаћали управо бибером, већ тада непроцењивим благом.
Центар трговине зачинима временом се преселио у Константинопољ, али није дуго потрајао: четврти крсташки поход окончан је у (хришћанском) Цариграду који је сравњен до темеља. Центар трговине зачинима преселио се у Венецију.
У колоније по чај
Највеће муке настају кад вођство у трговини зачинима преузимају Холанђани, који су због тога основали своју Источноиндијску компанију већ 1602. године, по узору на две године старију британску имењакињу, али обе су робу прецениле до крајњих граница, а узгајање зачина (пре свега каранфилића) и зачинског биља сурово кажњавали распињањем, чак и смрћу. У те две моћне колонијалне силе монопол трговине зачинима припадао је двору.
Колонијални ратови вођени у јужним кинеским провинцијама, Индији, Индокини, Малајском архипелагу и Полинезији најчешће су били покретани ради лакших веза с областима богатим зачинима и јефтином радном снагом.
МАЛО ПОЗНАТА ИСТОРИЈА ЗАЧИНА
У рат због бибера
Један од улаза у древни град Александрију назван је по црном зрну, а Римљани су њиме након пораза у Трећем пунском рату морали да плате и данак Картагињанима
Крајем прошле године у Малој галерији Природњачког музеја Србије на Београдској тврђави, у онижем здању из прве половине 19. века наспрам унутрашње Стамбол капије и оне испод Сахат куле, приређена је изложба др Уроша Бузуровића посвећена зачинима. А да није реч о лоше одабраној теми сведочи занимање посетилаца који је опседају од првог дана, па ће потрајати шест месеци, до средине јуна ове године.
Случај је необичан и због тога што је на изложби представљено само 39 зачина или зачинских биљака од око сто педесет за које се зна да постоје и да су у употреби. Већина експоната представљена је и уз помоћ нових технологија које буде додатну радозналост.
Ловор симбол победе и бесмртности
Аутор изложбе није се превише упуштао у историју и етнологију, а тек донекле је заронио у кулинарство, јер он је посвећени ботаничар па су многи очекивани одговори изостали. Мада, доста тога се може сазнати из каталога који садржајем и обимом подсећа на озбиљнији научни рад (с колорисаним илустрацијама и поједностављеним табелама).
Али, испоставило се да и ботаничари понекад знају да зароне у поноре повести, па је наш саговорник нехотице у разговору открио и ту своју страст. А причали смо о ратовима који су заподенути управо – због зачина, а ратовало се још од античких времена.
Сви славни антички великани који су окамењени дочекали будућност, а реч је о императорима, филозофима, песницима и војсковођама, окруњени су венцима од ловора. Наиме, та зимзелена медитеранска биљка представљала је симбол победе, мира и бесмртности. Зато, чак и када су круне почеле да се лију од злата и украшавају блиставим каменчићима, имале су облик венца од ловора.
Када се ловор с глава великана преселио у кухињски лонац, не зна се. Због вере да је ловор симбол бесмртности, у средњем веку је уз остало лековито биље био неизоставан део фармакопеје традиционалне народне медицине.
Сличан, али нешто краћи пут превалио је и рузмарин: дворски видари су угарској краљици Елизабети болан артритис најчешће лечили том биљком и (ко зна како) успели, а она је из захвалности оном горе, пред своју удадбу за шведског монарха, од сватова захтевала да буду окићени рузмарином, што је као ритуал опстало једино у српској традицији.
Још се верује да су бибер, најраспрострањенији и најчешће коришћен зачин, Старом свету представили Арапи крајем првог миленијума, а да им је португалски морепловац Васко де Гама пет векова касније преотео тај посао кад је бродовима приспео до Индије опловивши Африку. А није! Јер слава „открића” бибера и неколико егзотичних зачина (а уз њих и шљиве) припада војсковођи Александру Македонском и његовим ратницима, који су у својим походима у 4. веку пре Христа стигли чак до Авганистана, предворја оазе у којој успева највећи број такозваних правих зачина.
То оповргава и податак да су Римљани почетком нове ере, у време кад је луди Херострат спалио тамошњу библиотеку, Александрију претворили у „транзитну луку” с магазама за зачине, а да су један од улаза у древни град назвали – Бибер капија или да су након пораза у Трећем пунском рату данак Картагињанима плаћали управо бибером, већ тада непроцењивим благом.
Центар трговине зачинима временом се преселио у Константинопољ, али није дуго потрајао: четврти крсташки поход окончан је у (хришћанском) Цариграду који је сравњен до темеља. Центар трговине зачинима преселио се у Венецију.
У колоније по чај
Највеће муке настају кад вођство у трговини зачинима преузимају Холанђани, који су због тога основали своју Источноиндијску компанију већ 1602. године, по узору на две године старију британску имењакињу, али обе су робу прецениле до крајњих граница, а узгајање зачина (пре свега каранфилића) и зачинског биља сурово кажњавали распињањем, чак и смрћу. У те две моћне колонијалне силе монопол трговине зачинима припадао је двору.
Колонијални ратови вођени у јужним кинеским провинцијама, Индији, Индокини, Малајском архипелагу и Полинезији најчешће су били покретани ради лакших веза с областима богатим зачинима и јефтином радном снагом.
Милош Лазић
Фотографије Раде Крстинић
