U rat zbog bibera
Jedan od ulaza u drevni grad Aleksandriju nazvan je po crnom zrnu, a Rimljani su njime nakon poraza u Trećem punskom ratu morali da plate i danak Kartaginjanima
Krajem prošle godine u Maloj galeriji Prirodnjačkog muzeja Srbije na Beogradskoj tvrđavi, u onižem zdanju iz prve polovine 19. veka naspram unutrašnje Stambol kapije i one ispod Sahat kule, priređena je izložba dr Uroša Buzurovića posvećena začinima. A da nije reč o loše odabranoj temi svedoči zanimanje posetilaca koji je opsedaju od prvog dana, pa će potrajati šest meseci, do sredine juna ove godine.
Slučaj je neobičan i zbog toga što je na izložbi predstavljeno samo 39 začina ili začinskih biljaka od oko sto pedeset za koje se zna da postoje i da su u upotrebi. Većina eksponata predstavljena je i uz pomoć novih tehnologija koje bude dodatnu radoznalost.
Lovor simbol pobede i besmrtnosti
Autor izložbe nije se previše upuštao u istoriju i etnologiju, a tek donekle je zaronio u kulinarstvo, jer on je posvećeni botaničar pa su mnogi očekivani odgovori izostali. Mada, dosta toga se može saznati iz kataloga koji sadržajem i obimom podseća na ozbiljniji naučni rad (s kolorisanim ilustracijama i pojednostavljenim tabelama).
Ali, ispostavilo se da i botaničari ponekad znaju da zarone u ponore povesti, pa je naš sagovornik nehotice u razgovoru otkrio i tu svoju strast. A pričali smo o ratovima koji su zapodenuti upravo – zbog začina, a ratovalo se još od antičkih vremena.
Svi slavni antički velikani koji su okamenjeni dočekali budućnost, a reč je o imperatorima, filozofima, pesnicima i vojskovođama, okrunjeni su vencima od lovora. Naime, ta zimzelena mediteranska biljka predstavljala je simbol pobede, mira i besmrtnosti. Zato, čak i kada su krune počele da se liju od zlata i ukrašavaju blistavim kamenčićima, imale su oblik venca od lovora.
Kada se lovor s glava velikana preselio u kuhinjski lonac, ne zna se. Zbog vere da je lovor simbol besmrtnosti, u srednjem veku je uz ostalo lekovito bilje bio neizostavan deo farmakopeje tradicionalne narodne medicine.
Sličan, ali nešto kraći put prevalio je i ruzmarin: dvorski vidari su ugarskoj kraljici Elizabeti bolan artritis najčešće lečili tom biljkom i (ko zna kako) uspeli, a ona je iz zahvalnosti onom gore, pred svoju udadbu za švedskog monarha, od svatova zahtevala da budu okićeni ruzmarinom, što je kao ritual opstalo jedino u srpskoj tradiciji.
Još se veruje da su biber, najrasprostranjeniji i najčešće korišćen začin, Starom svetu predstavili Arapi krajem prvog milenijuma, a da im je portugalski moreplovac Vasko de Gama pet vekova kasnije preoteo taj posao kad je brodovima prispeo do Indije oplovivši Afriku. A nije! Jer slava „otkrića” bibera i nekoliko egzotičnih začina (a uz njih i šljive) pripada vojskovođi Aleksandru Makedonskom i njegovim ratnicima, koji su u svojim pohodima u 4. veku pre Hrista stigli čak do Avganistana, predvorja oaze u kojoj uspeva najveći broj takozvanih pravih začina.
To opovrgava i podatak da su Rimljani početkom nove ere, u vreme kad je ludi Herostrat spalio tamošnju biblioteku, Aleksandriju pretvorili u „tranzitnu luku” s magazama za začine, a da su jedan od ulaza u drevni grad nazvali – Biber kapija ili da su nakon poraza u Trećem punskom ratu danak Kartaginjanima plaćali upravo biberom, već tada neprocenjivim blagom.
Centar trgovine začinima vremenom se preselio u Konstantinopolj, ali nije dugo potrajao: četvrti krstaški pohod okončan je u (hrišćanskom) Carigradu koji je sravnjen do temelja. Centar trgovine začinima preselio se u Veneciju.
U kolonije po čaj
Najveće muke nastaju kad vođstvo u trgovini začinima preuzimaju Holanđani, koji su zbog toga osnovali svoju Istočnoindijsku kompaniju već 1602. godine, po uzoru na dve godine stariju britansku imenjakinju, ali obe su robu precenile do krajnjih granica, a uzgajanje začina (pre svega karanfilića) i začinskog bilja surovo kažnjavali raspinjanjem, čak i smrću. U te dve moćne kolonijalne sile monopol trgovine začinima pripadao je dvoru.
Kolonijalni ratovi vođeni u južnim kineskim provincijama, Indiji, Indokini, Malajskom arhipelagu i Polineziji najčešće su bili pokretani radi lakših veza s oblastima bogatim začinima i jeftinom radnom snagom.
MALO POZNATA ISTORIJA ZAČINA
U rat zbog bibera
Jedan od ulaza u drevni grad Aleksandriju nazvan je po crnom zrnu, a Rimljani su njime nakon poraza u Trećem punskom ratu morali da plate i danak Kartaginjanima
Krajem prošle godine u Maloj galeriji Prirodnjačkog muzeja Srbije na Beogradskoj tvrđavi, u onižem zdanju iz prve polovine 19. veka naspram unutrašnje Stambol kapije i one ispod Sahat kule, priređena je izložba dr Uroša Buzurovića posvećena začinima. A da nije reč o loše odabranoj temi svedoči zanimanje posetilaca koji je opsedaju od prvog dana, pa će potrajati šest meseci, do sredine juna ove godine.
Slučaj je neobičan i zbog toga što je na izložbi predstavljeno samo 39 začina ili začinskih biljaka od oko sto pedeset za koje se zna da postoje i da su u upotrebi. Većina eksponata predstavljena je i uz pomoć novih tehnologija koje bude dodatnu radoznalost.
Lovor simbol pobede i besmrtnosti
Autor izložbe nije se previše upuštao u istoriju i etnologiju, a tek donekle je zaronio u kulinarstvo, jer on je posvećeni botaničar pa su mnogi očekivani odgovori izostali. Mada, dosta toga se može saznati iz kataloga koji sadržajem i obimom podseća na ozbiljniji naučni rad (s kolorisanim ilustracijama i pojednostavljenim tabelama).
Ali, ispostavilo se da i botaničari ponekad znaju da zarone u ponore povesti, pa je naš sagovornik nehotice u razgovoru otkrio i tu svoju strast. A pričali smo o ratovima koji su zapodenuti upravo – zbog začina, a ratovalo se još od antičkih vremena.
Svi slavni antički velikani koji su okamenjeni dočekali budućnost, a reč je o imperatorima, filozofima, pesnicima i vojskovođama, okrunjeni su vencima od lovora. Naime, ta zimzelena mediteranska biljka predstavljala je simbol pobede, mira i besmrtnosti. Zato, čak i kada su krune počele da se liju od zlata i ukrašavaju blistavim kamenčićima, imale su oblik venca od lovora.
Kada se lovor s glava velikana preselio u kuhinjski lonac, ne zna se. Zbog vere da je lovor simbol besmrtnosti, u srednjem veku je uz ostalo lekovito bilje bio neizostavan deo farmakopeje tradicionalne narodne medicine.
Sličan, ali nešto kraći put prevalio je i ruzmarin: dvorski vidari su ugarskoj kraljici Elizabeti bolan artritis najčešće lečili tom biljkom i (ko zna kako) uspeli, a ona je iz zahvalnosti onom gore, pred svoju udadbu za švedskog monarha, od svatova zahtevala da budu okićeni ruzmarinom, što je kao ritual opstalo jedino u srpskoj tradiciji.
Još se veruje da su biber, najrasprostranjeniji i najčešće korišćen začin, Starom svetu predstavili Arapi krajem prvog milenijuma, a da im je portugalski moreplovac Vasko de Gama pet vekova kasnije preoteo taj posao kad je brodovima prispeo do Indije oplovivši Afriku. A nije! Jer slava „otkrića” bibera i nekoliko egzotičnih začina (a uz njih i šljive) pripada vojskovođi Aleksandru Makedonskom i njegovim ratnicima, koji su u svojim pohodima u 4. veku pre Hrista stigli čak do Avganistana, predvorja oaze u kojoj uspeva najveći broj takozvanih pravih začina.
To opovrgava i podatak da su Rimljani početkom nove ere, u vreme kad je ludi Herostrat spalio tamošnju biblioteku, Aleksandriju pretvorili u „tranzitnu luku” s magazama za začine, a da su jedan od ulaza u drevni grad nazvali – Biber kapija ili da su nakon poraza u Trećem punskom ratu danak Kartaginjanima plaćali upravo biberom, već tada neprocenjivim blagom.
Centar trgovine začinima vremenom se preselio u Konstantinopolj, ali nije dugo potrajao: četvrti krstaški pohod okončan je u (hrišćanskom) Carigradu koji je sravnjen do temelja. Centar trgovine začinima preselio se u Veneciju.
U kolonije po čaj
Najveće muke nastaju kad vođstvo u trgovini začinima preuzimaju Holanđani, koji su zbog toga osnovali svoju Istočnoindijsku kompaniju već 1602. godine, po uzoru na dve godine stariju britansku imenjakinju, ali obe su robu precenile do krajnjih granica, a uzgajanje začina (pre svega karanfilića) i začinskog bilja surovo kažnjavali raspinjanjem, čak i smrću. U te dve moćne kolonijalne sile monopol trgovine začinima pripadao je dvoru.
Kolonijalni ratovi vođeni u južnim kineskim provincijama, Indiji, Indokini, Malajskom arhipelagu i Polineziji najčešće su bili pokretani radi lakših veza s oblastima bogatim začinima i jeftinom radnom snagom.
Miloš Lazić
Fotografije Rade Krstinić
