Интелектуалац не тапше власт по рамену
Одговор Александру Мандићу поводом текста „Интелектуалац је слободан и да греши”, Културни додатак, 2. март 2024.
„Да ли је општe добро насупрот материјалног света?”, пита се Александар Мандић у тексту „Интелектуалац је слободан и да греши”, уверен да је пронашао контрадикторност у мом ставу да се духовна позиција интелектуалца који тежи општем добру налази насупрот материјалног света.
Уколико бисмо на Мандићев начин посматрали свет, онда апсолутно ничега не би било изван његове материјалне стране па тако ни општечовечанских вредности, идеала, истине, храбрости, слободе, уметничких творевина...
Неће бити да су сликарска или књижевна дела искључиво материјални предмети, као што неће бити да је опште добро којем интелектуалац тежи, исто оно „опште добро” чији смисао изврће материјалистичка власт у циљу остварења парцијалних интереса. Зато особе од интелекта које из материјалних побуда тапшу власт по рамену, премда знају (и поред све рационализације) да је она недостојна подршке, не могу припадати реду интелектуалаца.
Интелектуалац се целим својим бићем супротставља поседницима моћи и њиховом манипулативном, неретко и опресивном, настојању да наметну своју вољу другима.
Какав би то свет био када би се интелектуалцима називали они који подржавају опресивну моћ?
Стога се никаквим правом на заблуду и никаквом слободом да се греши, како то поједностављено сугерише Мандић, не може оправдавати свесна намера да се подржи власт која јесте моћ. У овоме је суштина, а не у томе да ли се идеје власти поклапају или се не поклапају с идејама интелектуалца, односно да ли власт долази на ноге интелектуалцу независног и слободног духа.
Примери које Мандић наводи (Андрић, Крлежа) не погађају суштину онога о чему пишем, док рационализовање у стилу „неће бити да све власти увек варају” говори о његовом превиду онога што је очигледно – да је манипулација облик варања и да је у потпуности срасла с „хабитусом” илузиониста из редова власти. Дакле, све власти увек варају (мање или више).
Узмимо репрезентативан пример власти прве „демократије” света која деценијама вара сопствене грађане убеђујући их да живе у слободном и демократском поретку да би сада истом варком покушала да обмане читав свет (у садејству с глобалним структурама моћи и њиховим локалним испоставама).
Свесно подржавање оваквог глобалног, али и локалног система преваре не може се назвати заблудом или грешком интелектуалца! Такав тапшач власти по рамену нити је трагач за истином, нити је слободан човек. Нити ће то икада постати.
