Посвета Србима у слици и речи
Лудвик Куба је био веома заинтересован за бурну историју Србије и пола миленијума борбе за независност. Научио је српски језик да би лакше записивао текстове песама локалног становништва
Ове године прослављамо 160. рођендан сликара, музичара, етнолога, писца и сакупљача народних песама Лудвика Кубе, значајног Чеха, великог Словена и пријатеља Срба.
Лудвик Куба је највећи део свог живота посветио практичном изучавању словенских народних песама, ношњи и обичаја и сматра се оснивачем словенске народне музике. Његово обимно животно дело чине збирка народних песама свих словенских народа у 15 свезака (увек по једна за сваки словенски народ), стотине слика које приказују народне ношње, народне обичаје и друге теме, књиге с његових збирних путовања по словенским земљама и многа друга дела.
Куба је остварио укупно 17 студијских путовања на Балкан, прво 1890. године, у Србију, Црну Гору и Далмацију. Још два пута је путовао у Србију 1925. и 1927. године (поред низа других краћих путовања). Имао је преко шездесет година када је и први пут повео свог сина Мариа на ова путовања. Путовао је о свом трошку (често по цену значајних финансијских потешкоћа). За Србију је добио само малу стипендију Царске руске академије наука, која је тада финансијски подржавала словенску идеју. Од Министарства просвете Београда добио је званично важно писмо подршке.
Покушао је да се приближи обичним људима, посебно на селу, који су му певали своје песме. Због тога је научио и српски језик, да би могао да комуницира са становништвом и да може да запише текстове њихових песама, укључујући и разне регионалне језичке особености.
На слoвенском Балкану Куба је написаo укупно 2.673 народне песме – без могућности снимања – од чега стотине (мелодије и стихови) у Србији. Чак и у Србији, он је био први који је записао већину њих. У Србији је Куба упознаo и друге сакупљаче народних песама, посебно своје вршњаке, Стевана С. Мокрањцa и Владимирa Р. Ђорђевићa, а касније и генерацију млађег Косту П. Манојловића.
Лудвик Куба је снимљене песме поделио на „Стару Србију” и српске песме „из Краљевине”. Срби су били једини словенски народ коме је у свом животном делу Словени у својим песмама Куба посветио два тома (11. из 1923. и 13. из 1928. године). Усклађивао је песме за клавир и певање и о свом трошку објавио њих 90 у Прагу уз великодушан допринос чехословачког председника Т. Г. Масарика.
У осврту на Кубине Словене чувени Жилијен Тиерсо је у француској Музичкој ревији (1924) рекао: „Могли бисмо да ценимо вредност српских песама и да мислимо да су оне вероватно најзанимљивије које постоје у Европи.” Лудвик Куба је такође објавио песме са чешким преводом за њихову популаризацију у Чехословачкој. Међутим, њих 18 је накнадно одабрао и лепо превео на чешки касније једини чехословачки добитник Нобелове награде за књижевност, песник Јарослав Зајферт, за књигу Љубав у песмама света.
Куба врло авантуристички описује своја путовања у бројним новинским текстовима и у обимном путопису Читање о Старој Србији (1932) пуном живописних прича с локалним становништвом. Жалио је што је на многим местима налазио само остатке слoвенског становништва. О томе да је Србија зачарала Кубу сведочи и податак да је, поред текстописца и етнолошког рада накнадно објавио низ текстова о српској средњовековној уметности, српским манастирима и проблематичној српској историји у Прагу. Објавио је и неколико мањих књига о Србији. Тада су чешки новинари то чак називали необичном речју у Чешкој – србофил.
У Србији је, поред збирке песама, створио и обимну збирку слика које приказују свакодневни живот људи, народне ношње и локални пејзаж, коју је самостално излагао на изложбама у Чехословачкој.
Србија није заборавила Лудвика Кубу. За свој рад добио је низ признања, међу којима и Орден Светог Саве 1923. године. У многим градовима на словенском Балкану улице су чак назване по Лудвику Куби (нпр. у Сарајеву и Подгорици), али вероватно још не у Србији.
Поводом годишњице рођења (16. април 1863), његове слике су тренутно изложене само у Чешкој Републици на пет засебних изложби.
У познатом централном чешком бањском граду Подјебрада – родном месту Лудвика Кубе и честој теми његових слика – тренутно су изложене две његове самосталне изложбе: у Музеју Елбе у Подјебрадимa и у приватној галерији „Лудвик Куба”.
Са становишта словенског Балкана, посебно је интересантна изложба у Музеју Полапи, чија је половина посвећена искључиво балканским Словенима. Други део се фокусира на Кубине слике из српске Лужице, тј. најмање словенске нације, која вероватно још од 7. века живи у данашњој Немачкој, у близини града Бауцена. Млада, агилна кустосица Вероника Липтакова припремила је детаљну изложбу костимографских слика са словенског Балкана и других из збирке Лудвика Кубе, позајмљених углавном из Народног музеја и приватних колекција. Изложба је опремљена бројним писаним информацијама које публици објашњавају лепоту и индивидуалност лепих костима и традиција (посебно венчања и жалости), иначе тешко разумљивих чешкој публици. За изложбу је ауторка припремила и мултимедијални садржај с песмама из збирки Лудвика Кубе, који је доступан на рачунару.
Пошто је примарни интерес Лудвика Кубе била документација народне ношње и традиције, слике, поред свог уметничког квалитета (од реализма у млађем периоду до Кубиног импресионизма у каснијем периоду), такође имају изузетну етнографску вредност. Посетиоци посебно цене детаље који обрађују сваку народну ношњу, свако дугме и сваки вез са свим нијансама боја, и какву је пажњу и труд Куба мораo да им посвети.
Изложбе Лудвика Кубе представљене су и у месту Брезнице, где је 2013. отворена Галерија „Лудвик Куба”, у којој се налази стална поставка овог уметника.
Био је веома заинтересован за бурну историју Србије и пола миленијума борбе за независност. Он је ценио то што су Срби већ у време његовог првог путовања изборили своју слободу на великом делу територије, док Бохемија још није стекла независност (скоро 400 година).
Иако је осетио напетост између одређених етничких група на Балкану, видео је мултиетничност и разноликост Балкана као обогаћивање разноликости понуде. То је уобличио у живописним речима: „Калеидоскоп задржава своју првобитну разноврсност, дугине призме тог хаоса не стапају се у безбојну сиву.”
Верујемо да и данас можемо да учимо од Лудвика Кубе.
*текст је у Културном додатку објављен 2023. године.
