ВЕЛИКИ ОДМОР

Тензија иза танког стакла

Када сви напишемо све о себи, шта ћемо писати онда? Онда писање, напокон, постаје забава, постаје разлог зашто се мора устати ујутру, чак и онда када је најтеже

Дворац у Горском котару(Фото Сања Вучковић)

Дана када сам кренула на пут најавили су страшно невреме, снег и олујне ветрове. До Горског Котара има скоро петсто километара, тачније, до дворца Стара сушица, који је сада планинарски дом, у којем се одржава зимска школа писања. Одазвала сам се на позив своје презимењакиње, Сање Вучковић, директорке Центра за креативно писање, да тамо одржим четвородневну радионицу креативног писања.

Одувек сам имала зазор према тој идеји и чудила се писцима који имају своје школе писања. Ипак, одлучила сам се да покушам и пренесем можда својој групи коју ћу тек упознати нека знања која сам стекла током својих студија, иако ликовних, јер се макар у мом свету та два знања испостављају сродним. Рецимо, поучак нашег професора анатомије, чувеног Миће Бајића, који нам је, када је казивао о скраћењима и перспективи, увек говорио „да цртач увек мора мало да лаже како би веродостојно представио истину”, сматрам потпуно применљивим и на писање. Или анегдоту коју упорно препричавам, када ми је у припремној школи професор Мирослав Лазовић, касније шеф сликарског одсека на нашој академији, поцепао акт на којем сам нацртала шаке фигуре најбоље у животу. Никада до тада нисам тако добро нацртала шаке, добро се сећам тог модела и поставке, и сећам се да сам, цртајући, и сама увидела да фигура не седи добро на мом папиру, али нисам имала срца да се одрекнем тих маестралних шака. Лаза је дошао, неким комадом цигле или угљена који је био толико груб да је направио рупу у мом раду, повукао је неколико линија које су јасно рекле да кук није у равни с раменом, да ово није у равни с оним како би требало да буде. Мој је рад висио у фронцлама, а он рекао: „Немој да ми детаљишеш ако ниси добро поставила целину.” Преболела сам шаке, али и научила нешто на шта увек мислим шта год да стварам. С том идејом, мислила сам, можда могу да пренесем некоме некакво знање. Било како било, непосредно после границе сигнал Радија 202, који у ауту редовно слушам, изгубио се. Тек тада ми је поново постало јасно да одлазим по ко зна који пут од куће на више од два дана и да ћу морати да се сама борим с чињеницом колико ће ми моје дете недостајати.

 

Амбулантна кола

Никада нико није говорио колико је емотивно тешко мајкама које раде и остављају малу децу код куће. И сама сам насела на идеју да морам да будем мајка која може све, чак и била поносна на себе што сам готово месец дана након порођаја почела да радим. Каква бесмислена утрка. Капитализам је нашао начин да утиче и на наш најинтимнији живот, док ми мислимо да радимо и да се боримо за нешто сасвим друго. Снег је увелико вејао, али су путеви били чисти, мада су све те околности учиниле да осећам извесну нелагоду. Онда ме је престигао комби с обележјима амбулантних кола, босанских таблица. То ми се није допало, нисам волела да сретнем амбулантна кола. Затим су иста та кола стала пре неког искључења, а када сам их прошла, онда су поново кренула и затим ме поново престигла. У мени се будила параноја. Већ после неколико десетина километара, амбулантна кола су се поново зауставила поред пута, у зауставној траци. Возач је мокрио, видела сам мали облак водене паре у пределу где је држао руке. Када ме је трећи пут престигао, постала сам параноична. Чак сам видела нешто погрешно и у оним тополама које расту поред пута, сувише правилног постројења спрам осталог неуређеног шибља. Које те тополе посадио баш тако?!

Време сам убијала сендвичима, кафама и гуменим бомбонама. Када је кренуло да се смркава, кренула је мећава. Сат времена пред искључење, у мраку и тишини моје кабине, телефон, иначе на офлајн режиму, завриштао је као никада до сада. Имам исти телефон годинама, али га никада нисам чула да испушта тај звук. Преко читавог екрана трептао је жути троугао у ритму моје тахикардије. Писало је –„опрез, оркански ветрови, мећава” и тако даље. На радију су спикери говорили да ко не мора, не иде на Горски Котар. На силаску с ауто-пута човек који је радио на наплатној рампи рекао је да пут до дворца није страшан и да патрола за чишћење редовно пролази. Утешио ме је. Пут заиста и није био толико страшан или ме је чињеница што сам близу умирила. У потпуној белини која је светлела у мраку возила сам се серпентинама Горског Котара. Ништа страшније неголи када у Кумодражу завеје снег. Помислила сам како су сада чак и метеоролошке вести постале сензационалистичке. Дворац ме је дочекао како доликује, велелепан и сам. Међутим, ту тишину разбила је дечја граја, а испред двокрилних тешких врата било је тридесетак клизогуза или, како сам сазнала да их тамо зову, пичигуза. Екскурзија основаца из Сплита одлучила је да остане још један дан због невремена. Они су нам улепшали боравак. Затим смо остали ми, значајно старији и значајно тиши. Друштвене конвенције одређују како тоналитет, тако и брзину кретања.

 

Колективна терапија

Провела сам четири дана и по три оброка с десеторо људи које не познајем, које сада мислим да знам у срж, од којих ми неки заиста недостају. Недостаје ми Александра из Ловрана и њена поезија магијског реализма, надам се да ћу се ускоро срести с њеном песничком збирком. Недостаје ми Ана, докторка ветеринарске патологије, која упркос својим мигренама из себе изнедрава највеселије и садржајније кратке приче, чак ми и Антонио из Сплита недостаје јер је ону препарирану белу вучицу која стоји у нечему налик акваријуму посред дворца у својој песми назвао „тензијом иза танког стакла”.

Такве радионице неретко личе на колективну психотерапију, свако мисли да треба да говори и пише искључиво о својим проблемима, било је ту и плакања, и грљења, и негодовања, али на крају дана мислим да је свако нешто научио. Јер, у реду, када сви напишемо све о себи, шта ћемо писати онда? Онда писање, напокон, постаје забава, постаје разлог зашто се мора устати ујутру, чак и онда када је најтеже. Онда можемо писати о другима, јер човек је човеку навећа инспирација и непознаница, али зато стално треба да је на опрезу, на нишану, да посматра и бесомучно доводи у питање све, па чак и тополе тако уредно поређане поред пута и возача амбулантних који уринира на неуобичајеним местима.