Tenzija iza tankog stakla
Kada svi napišemo sve o sebi, šta ćemo pisati onda? Onda pisanje, napokon, postaje zabava, postaje razlog zašto se mora ustati ujutru, čak i onda kada je najteže
Dana kada sam krenula na put najavili su strašno nevreme, sneg i olujne vetrove. Do Gorskog Kotara ima skoro petsto kilometara, tačnije, do dvorca Stara sušica, koji je sada planinarski dom, u kojem se održava zimska škola pisanja. Odazvala sam se na poziv svoje prezimenjakinje, Sanje Vučković, direktorke Centra za kreativno pisanje, da tamo održim četvorodnevnu radionicu kreativnog pisanja.
Oduvek sam imala zazor prema toj ideji i čudila se piscima koji imaju svoje škole pisanja. Ipak, odlučila sam se da pokušam i prenesem možda svojoj grupi koju ću tek upoznati neka znanja koja sam stekla tokom svojih studija, iako likovnih, jer se makar u mom svetu ta dva znanja ispostavljaju srodnim. Recimo, poučak našeg profesora anatomije, čuvenog Miće Bajića, koji nam je, kada je kazivao o skraćenjima i perspektivi, uvek govorio „da crtač uvek mora malo da laže kako bi verodostojno predstavio istinu”, smatram potpuno primenljivim i na pisanje. Ili anegdotu koju uporno prepričavam, kada mi je u pripremnoj školi profesor Miroslav Lazović, kasnije šef slikarskog odseka na našoj akademiji, pocepao akt na kojem sam nacrtala šake figure najbolje u životu. Nikada do tada nisam tako dobro nacrtala šake, dobro se sećam tog modela i postavke, i sećam se da sam, crtajući, i sama uvidela da figura ne sedi dobro na mom papiru, ali nisam imala srca da se odreknem tih maestralnih šaka. Laza je došao, nekim komadom cigle ili ugljena koji je bio toliko grub da je napravio rupu u mom radu, povukao je nekoliko linija koje su jasno rekle da kuk nije u ravni s ramenom, da ovo nije u ravni s onim kako bi trebalo da bude. Moj je rad visio u fronclama, a on rekao: „Nemoj da mi detaljišeš ako nisi dobro postavila celinu.” Prebolela sam šake, ali i naučila nešto na šta uvek mislim šta god da stvaram. S tom idejom, mislila sam, možda mogu da prenesem nekome nekakvo znanje. Bilo kako bilo, neposredno posle granice signal Radija 202, koji u autu redovno slušam, izgubio se. Tek tada mi je ponovo postalo jasno da odlazim po ko zna koji put od kuće na više od dva dana i da ću morati da se sama borim s činjenicom koliko će mi moje dete nedostajati.
Ambulantna kola
Nikada niko nije govorio koliko je emotivno teško majkama koje rade i ostavljaju malu decu kod kuće. I sama sam nasela na ideju da moram da budem majka koja može sve, čak i bila ponosna na sebe što sam gotovo mesec dana nakon porođaja počela da radim. Kakva besmislena utrka. Kapitalizam je našao način da utiče i na naš najintimniji život, dok mi mislimo da radimo i da se borimo za nešto sasvim drugo. Sneg je uveliko vejao, ali su putevi bili čisti, mada su sve te okolnosti učinile da osećam izvesnu nelagodu. Onda me je prestigao kombi s obeležjima ambulantnih kola, bosanskih tablica. To mi se nije dopalo, nisam volela da sretnem ambulantna kola. Zatim su ista ta kola stala pre nekog isključenja, a kada sam ih prošla, onda su ponovo krenula i zatim me ponovo prestigla. U meni se budila paranoja. Već posle nekoliko desetina kilometara, ambulantna kola su se ponovo zaustavila pored puta, u zaustavnoj traci. Vozač je mokrio, videla sam mali oblak vodene pare u predelu gde je držao ruke. Kada me je treći put prestigao, postala sam paranoična. Čak sam videla nešto pogrešno i u onim topolama koje rastu pored puta, suviše pravilnog postrojenja spram ostalog neuređenog šiblja. Koje te topole posadio baš tako?!
Vreme sam ubijala sendvičima, kafama i gumenim bombonama. Kada je krenulo da se smrkava, krenula je mećava. Sat vremena pred isključenje, u mraku i tišini moje kabine, telefon, inače na oflajn režimu, zavrištao je kao nikada do sada. Imam isti telefon godinama, ali ga nikada nisam čula da ispušta taj zvuk. Preko čitavog ekrana treptao je žuti trougao u ritmu moje tahikardije. Pisalo je –„oprez, orkanski vetrovi, mećava” i tako dalje. Na radiju su spikeri govorili da ko ne mora, ne ide na Gorski Kotar. Na silasku s auto-puta čovek koji je radio na naplatnoj rampi rekao je da put do dvorca nije strašan i da patrola za čišćenje redovno prolazi. Utešio me je. Put zaista i nije bio toliko strašan ili me je činjenica što sam blizu umirila. U potpunoj belini koja je svetlela u mraku vozila sam se serpentinama Gorskog Kotara. Ništa strašnije negoli kada u Kumodražu zaveje sneg. Pomislila sam kako su sada čak i meteorološke vesti postale senzacionalističke. Dvorac me je dočekao kako dolikuje, velelepan i sam. Međutim, tu tišinu razbila je dečja graja, a ispred dvokrilnih teških vrata bilo je tridesetak klizoguza ili, kako sam saznala da ih tamo zovu, pičiguza. Ekskurzija osnovaca iz Splita odlučila je da ostane još jedan dan zbog nevremena. Oni su nam ulepšali boravak. Zatim smo ostali mi, značajno stariji i značajno tiši. Društvene konvencije određuju kako tonalitet, tako i brzinu kretanja.
Kolektivna terapija
Provela sam četiri dana i po tri obroka s desetoro ljudi koje ne poznajem, koje sada mislim da znam u srž, od kojih mi neki zaista nedostaju. Nedostaje mi Aleksandra iz Lovrana i njena poezija magijskog realizma, nadam se da ću se uskoro sresti s njenom pesničkom zbirkom. Nedostaje mi Ana, doktorka veterinarske patologije, koja uprkos svojim migrenama iz sebe iznedrava najveselije i sadržajnije kratke priče, čak mi i Antonio iz Splita nedostaje jer je onu prepariranu belu vučicu koja stoji u nečemu nalik akvarijumu posred dvorca u svojoj pesmi nazvao „tenzijom iza tankog stakla”.
Takve radionice neretko liče na kolektivnu psihoterapiju, svako misli da treba da govori i piše isključivo o svojim problemima, bilo je tu i plakanja, i grljenja, i negodovanja, ali na kraju dana mislim da je svako nešto naučio. Jer, u redu, kada svi napišemo sve o sebi, šta ćemo pisati onda? Onda pisanje, napokon, postaje zabava, postaje razlog zašto se mora ustati ujutru, čak i onda kada je najteže. Onda možemo pisati o drugima, jer čovek je čoveku naveća inspiracija i nepoznanica, ali zato stalno treba da je na oprezu, na nišanu, da posmatra i besomučno dovodi u pitanje sve, pa čak i topole tako uredno poređane pored puta i vozača ambulantnih koji urinira na neuobičajenim mestima.
