Мира Траиловић – грађанка света
Једном дама, увек дама, увек на врху и увек сама, меланхолична, лепа, управо тако хроничари памте Миру Траиловић, коју су из милоште звали и „булдожер у бунди”
Када су вансеријску уметничку хероину Миру Траиловић (Краљево, 22. јануар 1924 – Београд, 7. август 1989) новинари једном питали хоће ли да се представи, рекла је да хоће и као песмицу „изрецитовала” своје име у акрониму: М – као марљива, И – као ирационална, Р – као радосна, А – као ако, баш ме брига…
„Позориште – лепота стварања новог. Мира – првих 100 година” назив је мултимедијалне инсталације која ће поводом обележавања 100 година од рођења Мире Траиловић бити отворена у понедељак, 22. јануара, од 12 сати у Битеф театру. Обележавању ће се придружити и Атеље 212. На њена достигнућа подсетиће кроз цитате и фотографије, а можда понајближе кроз сведочанства њених савременика.
Ту су, поред осталог, сећања: аудио-записи двадесет осморо људи, њених савременика, пријатеља и блиских сарадника, у којима се осврћу на људе, догађаје и представе који су обележили и укрстили њихове животе с Мириним. Иако свако од њих може да буде предмет засебне поставке с богатом биографијом, овом приликом аутори поставке наводе их као сведоке живота и рада Мире Траиловић. Неки од њих нису више с нама, већ поново с Миром.
Мира Траиловић била је персона за свако поштовање, како је у својој књизи У излогу света бележио Драган Клаић: озбиљна дама, чак и у време када то није било нарочито пожељно и популарно. Међу оснивачима Атељеа 212, а ту је било снажних и изразитих личности, Мира Траиловић имала је истрајност и вокације да се том пројекту трајно посвети и да спорадичне представе једне готово завереничке групе претвори у стално позориште које је са својим остварењима стигло до Париза, Њујорка, Москве, Каракаса и Мексика. Како је баш та госпођа: која је у много чему била особа везана за традицију и склона старомодном, постала кључна личност модернизације нашег театра, од такозваног театра апсурда и документарне драме до рок опере и, коначно, неизбежног постмодернизма – може се објаснити пре свега космополитским духом Мире Траиловић.
Проклети писци
Магична Мира Траиловић рођена је као ћерка Андреја Милићевића, који је превео више од 36 дела француских класика, и Радмиле Симић, професорке француског језика. Бака Катарина била је дворска дама краљице Наталије Обреновић. Деда јој је био Милан Симић, управник Народног позоришта у Београду. Привилегију да одраста у дому образованих родитеља и предака схватала је и као бреме, јер је увек морала да испуњава и њихова, а не само своја очекивања. Ученица Друге женске гимназије у Београду, средње музичке и глумачке школе, Мира Траиловић најпре је завршила Музичку академију, затим, по жељи оца архитекте, уписала архитектуру, али је одустала после два семестра. На другој години студија напустила је технологију, а историју уметности пред сам дипломски испит. Привлачили су је телевизија, драма, режија и позориште, те је 1950. године завршила Високу филмску школу, а први деби имала је две године пре дипломирања.
На Факултету драмских уметности у Београду дипломирала је режију 1956. године. У младости, 1944. године, Мира Траиловић је, како бележи Весна Богуновић, поред осталог, била и спикерка и уредница Драмског програма Радио Београда. У Радио Београду режирала је и око 70 радио-драма, али и упознала Драгољуба Гуцу Траиловића, тадашњег спикера, а касније дописника Политике из Париза и првог човека ове куће, чије је презиме узела на венчању. Њеном режијом Фауста 12. новембра 1956. године у сали са 212 столица у здању некадашње новинске куће Борбе отворено је авангардно позориште Атеље 212.
„Много нас је било. Пронашла сам ону чувену салу Борбе, иако је што се тиче сала било много кандидата чак и тада, набавили смо неколико столица и почели. Неочекивано, тај почетак је био сретан: почело се са нечим са чиме се једна епоха завршавала: са забрањеном представом Чекајући Годоа. Ми смо, у ствари, почели с једном мојом режијом: концертним извођењем Гетеовог Фауста. У првом реду, на премијери седела је Јованка Броз. Међутим, право рађање Атељеа 212, ја поклањам представи Чекајући Годоа. Тада смо открили читав низ такозваних проклетих писаца, као што су били Сартр, Јонеско, Адамов, Фокнер... И почели смо да отварамо врата, много шире, много слободније, нашим домаћим драмским писцима. Битеф је био потпуно природна појава проистекла из концепта који је неговао Атеље 212. На известан начин свет се заинтересовао за то ново позориште у Југославији будући да је било неконвенционално позориште у једном социјалистичком систему. Почели су да нас позивају у свет. Такође се осетила потреба да се и ми упознамо са оним што свет ради”, присећала се у своје време Мира Траиловић, која се дружила и са Милошем Црњанским.
Стицајем околности, казивала је, на том послу срела је Јована Ћирилова. „Град нас је подржао и тако смо основали Битеф (1967), који је, опет, стицајем околности, у тој првој години пружио широк дијапазон изванредних представа. Тада је дошао Гротовски, дошао је Ливинг театар, дошла је цела плејада румунских редитеља која се отиснула у свет: Андреј Шербан, Давид Есриг и многи други.”
Као редитељка открива публици нове домаће писце, поставља дела Душана Ковачевића, Александра Поповића… Револуционарне 1968. године публика остаје без текста после извођења хипи мјузикла Коса у режији Мире Траиловић, прве поставке у Европи после америчке праизведбе данас култног мјузикла. Режирала је више од 30 значајних представа, међу којима се посебно истичу: Иза затворених врата, Дон Жуан у паклу, Чудо у Шаргану…
Одговор Ежена Јонеска
Једном дама, увек дама, увек на врху и увек сама, меланхолична, лепа, управо тако хроничари памте Миру Траиловић, коју су из милоште звали и „булдожер у бунди”. Никад без црвеног ружа на уснама и никад без фризуре. Неизоставан детаљ биле су мале, најчешће бисерне или дијамантске минђушице и огрлица. Одмарале су је куповине по париским бувљацима и антикварницама. Волела је ешарпе, око врата или на глави, шешире мање. Ретке су биле црно-беле комбинације. Уместо „бенседина”, смиривала се прелиставајући часописе о уређењу стана. Каква је била Мира Траиловић, какав и колики значај је имала за планетарни театар, најбоље показује одговор једног Ежена Јонеска. Када су га 1971. године по повратку у Париз питали шта је видео у Београду, одговорио је: „Миру Траиловић! Зар то није довољно?!” Легендарна Мира Траиловић унела је дух Запада у Србију, али њен највећи таленат био је организација и добар одабир тима.
„Уметност почиње тамо где се сложе неке тајанствене и непознате силе унутар човека и епохе. Срећна сам што ће Београд имати још једно место где ће уметници и гледаоци покушавати да ту тајну, људског постојања, каткада дотакну”, део је говора Мире Траиловић на отварању Битеф театра. Говорила је да не мари за награде иако јој ласкају, а толико их је добила. Стизале су са свих страна, што се уклапало у њено опредељење: грађанке света.
Умрла је опхрвана болешћу у Београду 7. августа 1989. године, неколико месеци пошто је „добила” своје позориште. Сахрањена на Новом гробљу, по сопственој жељи само у присуству породице и најближих пријатеља. Убрзо затим простор испред Битеф театра добио је име Сквер Мире Траиловић. Велика сцена Атељеа 212 од 2014. године носи име „Мира Траиловић”.
