Mira Trailović – građanka sveta
Jednom dama, uvek dama, uvek na vrhu i uvek sama, melanholična, lepa, upravo tako hroničari pamte Miru Trailović, koju su iz milošte zvali i „buldožer u bundi”
Kada su vanserijsku umetničku heroinu Miru Trailović (Kraljevo, 22. januar 1924 – Beograd, 7. avgust 1989) novinari jednom pitali hoće li da se predstavi, rekla je da hoće i kao pesmicu „izrecitovala” svoje ime u akronimu: M – kao marljiva, I – kao iracionalna, R – kao radosna, A – kao ako, baš me briga…
„Pozorište – lepota stvaranja novog. Mira – prvih 100 godina” naziv je multimedijalne instalacije koja će povodom obeležavanja 100 godina od rođenja Mire Trailović biti otvorena u ponedeljak, 22. januara, od 12 sati u Bitef teatru. Obeležavanju će se pridružiti i Atelje 212. Na njena dostignuća podsetiće kroz citate i fotografije, a možda ponajbliže kroz svedočanstva njenih savremenika.
Tu su, pored ostalog, sećanja: audio-zapisi dvadeset osmoro ljudi, njenih savremenika, prijatelja i bliskih saradnika, u kojima se osvrću na ljude, događaje i predstave koji su obeležili i ukrstili njihove živote s Mirinim. Iako svako od njih može da bude predmet zasebne postavke s bogatom biografijom, ovom prilikom autori postavke navode ih kao svedoke života i rada Mire Trailović. Neki od njih nisu više s nama, već ponovo s Mirom.
Mira Trailović bila je persona za svako poštovanje, kako je u svojoj knjizi U izlogu sveta beležio Dragan Klaić: ozbiljna dama, čak i u vreme kada to nije bilo naročito poželjno i popularno. Među osnivačima Ateljea 212, a tu je bilo snažnih i izrazitih ličnosti, Mira Trailović imala je istrajnost i vokacije da se tom projektu trajno posveti i da sporadične predstave jedne gotovo zavereničke grupe pretvori u stalno pozorište koje je sa svojim ostvarenjima stiglo do Pariza, Njujorka, Moskve, Karakasa i Meksika. Kako je baš ta gospođa: koja je u mnogo čemu bila osoba vezana za tradiciju i sklona staromodnom, postala ključna ličnost modernizacije našeg teatra, od takozvanog teatra apsurda i dokumentarne drame do rok opere i, konačno, neizbežnog postmodernizma – može se objasniti pre svega kosmopolitskim duhom Mire Trailović.
Prokleti pisci
Magična Mira Trailović rođena je kao ćerka Andreja Milićevića, koji je preveo više od 36 dela francuskih klasika, i Radmile Simić, profesorke francuskog jezika. Baka Katarina bila je dvorska dama kraljice Natalije Obrenović. Deda joj je bio Milan Simić, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Privilegiju da odrasta u domu obrazovanih roditelja i predaka shvatala je i kao breme, jer je uvek morala da ispunjava i njihova, a ne samo svoja očekivanja. Učenica Druge ženske gimnazije u Beogradu, srednje muzičke i glumačke škole, Mira Trailović najpre je završila Muzičku akademiju, zatim, po želji oca arhitekte, upisala arhitekturu, ali je odustala posle dva semestra. Na drugoj godini studija napustila je tehnologiju, a istoriju umetnosti pred sam diplomski ispit. Privlačili su je televizija, drama, režija i pozorište, te je 1950. godine završila Visoku filmsku školu, a prvi debi imala je dve godine pre diplomiranja.
Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu diplomirala je režiju 1956. godine. U mladosti, 1944. godine, Mira Trailović je, kako beleži Vesna Bogunović, pored ostalog, bila i spikerka i urednica Dramskog programa Radio Beograda. U Radio Beogradu režirala je i oko 70 radio-drama, ali i upoznala Dragoljuba Gucu Trailovića, tadašnjeg spikera, a kasnije dopisnika Politike iz Pariza i prvog čoveka ove kuće, čije je prezime uzela na venčanju. Njenom režijom Fausta 12. novembra 1956. godine u sali sa 212 stolica u zdanju nekadašnje novinske kuće Borbe otvoreno je avangardno pozorište Atelje 212.
„Mnogo nas je bilo. Pronašla sam onu čuvenu salu Borbe, iako je što se tiče sala bilo mnogo kandidata čak i tada, nabavili smo nekoliko stolica i počeli. Neočekivano, taj početak je bio sretan: počelo se sa nečim sa čime se jedna epoha završavala: sa zabranjenom predstavom Čekajući Godoa. Mi smo, u stvari, počeli s jednom mojom režijom: koncertnim izvođenjem Geteovog Fausta. U prvom redu, na premijeri sedela je Jovanka Broz. Međutim, pravo rađanje Ateljea 212, ja poklanjam predstavi Čekajući Godoa. Tada smo otkrili čitav niz takozvanih prokletih pisaca, kao što su bili Sartr, Jonesko, Adamov, Fokner... I počeli smo da otvaramo vrata, mnogo šire, mnogo slobodnije, našim domaćim dramskim piscima. Bitef je bio potpuno prirodna pojava proistekla iz koncepta koji je negovao Atelje 212. Na izvestan način svet se zainteresovao za to novo pozorište u Jugoslaviji budući da je bilo nekonvencionalno pozorište u jednom socijalističkom sistemu. Počeli su da nas pozivaju u svet. Takođe se osetila potreba da se i mi upoznamo sa onim što svet radi”, prisećala se u svoje vreme Mira Trailović, koja se družila i sa Milošem Crnjanskim.
Sticajem okolnosti, kazivala je, na tom poslu srela je Jovana Ćirilova. „Grad nas je podržao i tako smo osnovali Bitef (1967), koji je, opet, sticajem okolnosti, u toj prvoj godini pružio širok dijapazon izvanrednih predstava. Tada je došao Grotovski, došao je Living teatar, došla je cela plejada rumunskih reditelja koja se otisnula u svet: Andrej Šerban, David Esrig i mnogi drugi.”
Kao rediteljka otkriva publici nove domaće pisce, postavlja dela Dušana Kovačevića, Aleksandra Popovića… Revolucionarne 1968. godine publika ostaje bez teksta posle izvođenja hipi mjuzikla Kosa u režiji Mire Trailović, prve postavke u Evropi posle američke praizvedbe danas kultnog mjuzikla. Režirala je više od 30 značajnih predstava, među kojima se posebno ističu: Iza zatvorenih vrata, Don Žuan u paklu, Čudo u Šarganu…
Odgovor Ežena Joneska
Jednom dama, uvek dama, uvek na vrhu i uvek sama, melanholična, lepa, upravo tako hroničari pamte Miru Trailović, koju su iz milošte zvali i „buldožer u bundi”. Nikad bez crvenog ruža na usnama i nikad bez frizure. Neizostavan detalj bile su male, najčešće biserne ili dijamantske minđušice i ogrlica. Odmarale su je kupovine po pariskim buvljacima i antikvarnicama. Volela je ešarpe, oko vrata ili na glavi, šešire manje. Retke su bile crno-bele kombinacije. Umesto „bensedina”, smirivala se prelistavajući časopise o uređenju stana. Kakva je bila Mira Trailović, kakav i koliki značaj je imala za planetarni teatar, najbolje pokazuje odgovor jednog Ežena Joneska. Kada su ga 1971. godine po povratku u Pariz pitali šta je video u Beogradu, odgovorio je: „Miru Trailović! Zar to nije dovoljno?!” Legendarna Mira Trailović unela je duh Zapada u Srbiju, ali njen najveći talenat bio je organizacija i dobar odabir tima.
„Umetnost počinje tamo gde se slože neke tajanstvene i nepoznate sile unutar čoveka i epohe. Srećna sam što će Beograd imati još jedno mesto gde će umetnici i gledaoci pokušavati da tu tajnu, ljudskog postojanja, katkada dotaknu”, deo je govora Mire Trailović na otvaranju Bitef teatra. Govorila je da ne mari za nagrade iako joj laskaju, a toliko ih je dobila. Stizale su sa svih strana, što se uklapalo u njeno opredeljenje: građanke sveta.
Umrla je ophrvana bolešću u Beogradu 7. avgusta 1989. godine, nekoliko meseci pošto je „dobila” svoje pozorište. Sahranjena na Novom groblju, po sopstvenoj želji samo u prisustvu porodice i najbližih prijatelja. Ubrzo zatim prostor ispred Bitef teatra dobio je ime Skver Mire Trailović. Velika scena Ateljea 212 od 2014. godine nosi ime „Mira Trailović”.
