Сви који пију шампањац живе дуже?

Замислите да сте само посматрач, све видите и бележите, али ништа не можете да чините. Поседујете податке о свему и сваком и можете да израчунате перфектне статистике. Примера ради, можете упоредити статистике преживљавања оних који редовно конзумирају шампањац насупрот онима који то не раде. Нека буде да све винопије шампањца у свету живе у просеку четири године дуже од оних који то не раде. Имајући тај податак у виду, да ли је могуће да конзумирање шампањца штети здрављу? Да!

Могуће је да људи који редовно конзумирају шампањац у просеку живе здравије и генерално имају бољу здравствену негу него они који то не раде. Могуће је да шампањац нема никакав утицај на здравље. Могуће је да се случајно наместило да подскуп људи који у просеку дуже живи има једну заједничку црту – љубав према овом пенушавом вину. Могуће је, такође, да би винопије шампањца у просеку живеле дуже да су се одрекле тог пенушавог вина. Све је то могуће, али колико је то вероватно? Како да то проверимо?

Пре него што одговоримо на ова питања, важно је да се усагласимо да само на основу податка да све винопије шампањца у свету живе у просеку четири године дуже од осталих, не можемо ништа да закључимо о добробити конзумирања тог пенушавог вина. Дакле, на основу сирових података не смемо да тврдимо да постоје било какве узрочно-последичне везе.

Е сад, колико је вероватно да баш све винопије шампањца живе у просеку дуже и да је истовремено то пенушаво вино штетно за здравље? То не можемо да знамо унапред. Ево једног поучног примера из недавне прошлости који често користим.

Витамин Е и срчани удар

The New England Journal of Medicine, један од најугледнијих светских медицинских часописа, објавио је 1993. године резултате опсервационих студија (дакле, у питању је само посматрање) у којима су истраживачи с Универзитета Харвард упоређивали ризик од срчаног удара између оних који редовно узимају витамин Е суплементе и оних који то не раде. На скупу од 87.245 жена и 39.910 мушкараца приметили су да они који редовно узимају витамин Е суплементе имају 40 одсто мањи ризик од срчаног удара од оних који то не раде. Ову вест су пренеле озбиљне светске новине. Старији лекари ми данас кажу да су неки тада, управо због те студије,  самоиницијативно узимали витамин Е суплементе, а било је и случајева кад су лекари то препоручивали срчаним болесницима.

Дванаест година касније, у другом елитном медицинском часопису, објављени су резултати студије у којој се проверила узрочно-последична веза између редовног узимања витамина Е и здравља. Установили су да редовно узимање витамин Е суплемента не само да не доноси бољитак већ у неким случајевима може бити штетан.

Како је то могуће кад на скупу од 87.245 жена и 39.910 мушкараца имамо 40 одсто мањи ризик од срчаног удара код оних који редовно узимају витамин Е суплементе? Могуће је. Испоставило се да у том скупу од 127.115 људи, они који су добровољно редовно узимали витамин Е су такође и живели много здравије од оних који нису узимали витамин Е суплементе. Тако да упркос штетном утицају витамина Е суплемената на њихово здравље, они су на крају имали знатно мањи ризик од срчаног удара.

Да бисмо утврдили да нека терапија, редовно узимање витамина Е суплемената или конзумирање шампањца, у просеку утиче позитивно на здравље испитаника, неопходно је да формирамо две групе у којој једни примају терапију, а други не, а опет да су сви други могући релевантни утицаји подједнако заступљени у обе групе. Овакве услове немогуће је остварити пуким посматрањем. Неопходно је вештачки формирати овакве групе. Стручан назив за такав експеримент је контролисано рандомизовано клиничко испитивање.

Као што на основу пуког посматрања, у случају када разматрамо да ли нешто доноси бољитак, не смемо аутоматски да тврдимо да ту постоји узрочно-последична веза, исто важи и за наше опсервације да је нешто штетно. Међутим, у овом случају постоји етички проблем да се утврди узрочно-последична веза. Не можемо мотивисати испитанике да буду подвргнути некој терапији, за коју претпостављамо да је лоша за њихово здравље, само да бисмо утврдили да она стварно јесте штетна. Из моралних разлога спречени смо да организујемо клиничка испитивања која су нам на располагању као у случајевима кад се утврђује да нешто доноси бољитак. Стога у таквим случајевима често једино што нам преостаје јесте да препоручимо да се избегава оно што нам изгледа да је штетно. Утврђивање штетности пушења по здравље је сјајан пример из историје науке колико су овакви случајеви методолошки компликовани.

Током нашег образовања очекује се да интуитивно разумемо да нешто може да буде узрок, а нешто не. Да ли би се, рецимо, објавила опсервациона студија на скупу од 127.115 људи у којем би се упоређивао ризик од срчаног удара између оних који устају на леву ногу и оних који устају на десну? Рецимо да се испоставило да они који устају на леву ногу имају 40 одсто мањи ризик од срчаног удара од оних који устају на десну. Сви подаци би могли бити идентични као за витамин Е, а опет сумњам да би људи на основу таквих података кренули да устају на леву ногу.

Ко је погрешио

Мишљења сам да је у добу с мноштвом података (Big Data) разумевање како се утврђује узрочност кључно за развој здраве критичке мисли код појединаца. Први корак је да будемо свесни клопки у које свако од нас може лако да упадне.

Колико образованих људи би на основу податка да сви љубитељи шампањца у свету живе у просеку дуже од оних који то не раде било свесно да на основу само тог податка не може ништа да се закључи? Колико њих би умело да објасни да је у том случају и даље могуће да је конзумирање шампањца штетно по здравље?

За крај хоћу да нагласим да аутори првобитне студије о добробити витамин Е суплемената нису ништа погрешили. Они су објавили оно што су приметили. Погрешили су они који су поверовали да су с великим узорком мање шансе за грешку и почели да узимају витамин Е суплементе. Колико људи данас исто тако греши узимајући разне суплементе и препарате, верујући да ће им то помоћи, а да се нису распитали да ли је потврђена узрочно-последична веза?