Oткад су се загрлили...
Заједница која је 1. децембра 1918. настала састојала се од победника, српских див-јунака с Горничева и Кајмакчалана, оних који су пешке дошли из Солуна, и поражених и нетрпељивих усрдних поданика Двојне монархије
У сивкасто предвечерје 14. новембра 1918. године на главни загребачки колодвор из Руме стиже влак са око три стотине војника из Ваљева, из састава Петог пешадијског пука „Краљa Миланa”, из славне Дринске дивизије. Командант Другог батаљона, потпуковник Љубимир Максимовић, излази из воза ради предаха на своме путу ка Ријеци, куда се по задатку намерио не би ли пред нестрпљивим Италијанима маркирао границе нове државе. Победничка војска симболично улази у Загреб, а на свечаном дочеку у дворани загребачког „Сокола” реч узима нико други до бивши аустроугарски официр и припадник окупационих власти у Београду потпуковник Славко Кватерник, сада преобучен у одору победника. Његов син, Еуген Дидо Кватерник, касније учесник атентата на краља Александра, од 1941. биће међу првим усташким униформама у НДХ.
У батаљону се као редов налазио и Станислав Краков па је о догађају саставио и краћи чланак који је објављен 1929. Али и Мирослав Крлежа, како примећује Чедомир Вишњић, „са сигурне временске и политичке удаљености” пише своју Пијану новембарску ноћ 1918. У том запису тврди да се, кад је чај већ био послужен, тобож и издерао пред свима узвикнувши: „Доље Кватерник!”
Четири године пре нареченог догађаја, док је у лето 1914. године Аустроугарска спремала поход на Србију шаљући Београду бедни ултиматум испред већ укрцаних трупа, у Хрватском сабору Иво Франк, праваш, хрватски националиста и србофоб, обратио се српским заступницима речима: „Српство је само по себи велеиздаја.”
Велики рат је отпочео, а са њим и непрекинуто страдање свих Срба – како Пречана, који живе с оне стране западних и северних граница Краљевине Србије, тако и оних у матици. Здушно се залажући за физичко поништење Србије, а тиме и трајно „решење српског питања”, хрватски су пукови били међу првима када је почело протеривање српског народа и његове, после балканских ратова измучене војске, преко албанских планина.
Али уместо да након победе и слома Аустроугарске монархије 1918. прво изврши одмазду и заслужено казне поражене трајним потчињавањем целокупне територије бивше монархије, Карађорђевићи чине фаталну историјску грешку. Позивајући хрватске лидере у нову југословенску заједницу, аболирајући њихово идејно и општенародно непријатељство према Србима, али и конкретне ратне злочине, краљ и влада у Београду изнова подстичу оне идеје и дела који ће се као трајни ставови и понашања хрватског бића најјасније изобразити 1941. године.
Опроштено и пропуштено
Југословенство није постојало у Хрвата. То је била заблуда и грешка Карађорђевића, таква и толика да их је требало подједнако казнити као и Хрвате после Великог рата. Казна је и стигла 1941. године, али целом српском колективу, и опет од стране претходно поражених. Зашто је изостала одмазда? У држави која се стварала требало је, по природи ствари, да се чује само глас ослободилаца и спроведу само идеје и интереси победника. Али погрешно срачуната политика, притисак невољних „савезника” и црв самопорицања изродили су авети србофобије кроз злочине усташких легија. Опроштено и пропуштено 1918. створило је и Јасеновац 1941. и геноцидни изгон 1995. Тако су се о судбини српске имовине и земље у Далмацији, Крајини и на Банији, у Славонији, Посавини и на Кордуну два пута питали два пута поражени и два пута некажњени.
Заједница која је 1. децембра 1918. настала састојала се од победника, српских див-јунака с Горничева и Кајмакчалана, оних који су пешке дошли из Солуна, и поражених и нетрпељивих усрдних поданика Двојне монархије. Тако су се они, који су 1914. ликовали док је Србија падала, сада поставили као једнакоправни, чак и у предности над победницима, неко ко ће равноправно и без гриже савести сачињавати нову државу – Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. У монографији Двадесете (Српско народно вијеће, Загреб, 2022) аутор Чедомир Вишњић пише: „Првог децембра 1918. цијело ово друштво, по социјалној вертикали, ослободиоци и поражени, јунаци и дезертери свих војски; политички и теоријски имало се сматрати национално ослобођеним и уједињеним.”
Поменута монографија, заправо прва њена књига с насловом Пропали излет потпуковника Максимовића обухвата период од ослобођења Србије и других српских земаља у јесен 1918. закључно с крајем 1923. године. То је, заправо, антологија архивских приповедака, настала на основу систематског читања архивске грађе, којом истина о карактеру прве Југославије, како наводи аутор, проговара незабележеним и непознатим гласовима, и то из доњих слојева система. То су гласови сељака и чиновника, ратара и дрводеља истекли из тегоба њихових приватних живота и изазова колективног суживота у првим поратним годинама. Свеопште политичко расуло у Краљевству СХС (од 1920. Краљевини СХС), према Вишњићу, оставило је логички траг у архивима, хрпу стихијских докумената, баш каква је и била ондашња држава.
И уместо да излазак из рата буде тренутак среће и моменат велике радости и оптимизма, прва Југославија је постајала нови оквир за решавање старих слојевитих проблема. Руски министар спољних послова Сергеј Сазонов писао је да је рат изненадио Србију и раздвојио Србе Краљевства од Срба Аустроугарске: „Срби су неспремно религијски ушли у сусретање са католицизмом, јер је већим делом њихова (српска) трпељивост заправо религијска равнодушност.” Истовремено, Русија се увек међу јужним Словенима, па тако и код Срба, доживљавала као неко, како истиче Вишњић, „ко је довољно близак да помогне, али истовремено довољно удаљен да то чини без икаквог интереса и емоција”. Ни Совјетима није одговарала Југославија. Франо Супило је говорио да је Русија гурала политичку независност Хрватске након рата 1918. године и због тога што се Петрограду учинило да лакше може да контролише православну заједницу Срба ако нису уједињени у Југославији.
... отад су се омрзнули
И Супило и Анте Трумбић, користећи позиције претходне монархије, успевали су у међународним односима, у ситуацији која је за Хрвате значила потпуни губитак преимућства, да у једном тренутку хрватске политичке и националне интересе доведу у исту раван са српским, ако не и мало испред победничке државе. Супило је сматрао да је за Хрватску спасоносно спајање са Србијом у новој државној заједници, јер то је била извесност спаса уместо очекиване одмазде. Он је свестан да је расположење Хрвата да радије остану под Хабзбурзима него да имају заједничку државу са Србима. Али Хабзбурга више нема. И Трумбић и Супило су били свесни да би Хрватска била подељена тако што би победничка Србија узела највећи део, а остатак распарчали Италијани и Мађари.
Обе стране су 1918. године желеле да искористе оног другог за циљеве своје политике и своје нације. У томе су се, како аутор ове монографије наглашава, и Трумбић и Пашић пронашли, а остала је и једна забележена, симболична реченица, при сусрету на Крфу 1917. године током потписивања декларације. Она немилосрдно и тачно описује деценијску хрватско-српску трауму: „Oткад су се загрлили, отад су се омрзнули!”
Очигледно је, ма како се некад опирали да то признамо, да су границе ове две скупине јужних Словена непрелазне. Није посреди ни реч о етничким и верским особеностима или о разликама у писму и језику; реч је о културолошким кањонима и препрекама које се никада нису и вероватно никада и неће превазићи. Несумњиво је да феномен хрватске нетрпељивости према Србима који живе на својим територијама западно од Дрине има своје (и)рационалне историјске, психолошке и социолошке корене који не исходе из верских опредељења или етничких разлика, већ из дубоке културне дискрепанце која настаје и опстаје као последица дуготрајних националних фрустрација из прошлих времена. Али да је својевремено мало боље слушала, српска влада би чула и глас пуковника Милана Прибићевића, који се такође оглашава у призиваној монографији Двадесете. Он је још у време аустроугарске анексије Босне и Херцеговине 1908. године изговорио: „Друштво наше у Србији још увек гледа Косово тамо где га више нема, а не види га онамо где уистини јест: друштво наше не види да је Босна на западу, да су кости Лазареве у Врднику, патријархова круна у Карловцима, Скопље у Сарајеву, Милош Обилић у Бањој Луци, Краљевић Марко у Кореници, Југовићи по Банији и Славонији, луда деца Старине Новака по целој Босни се растрчала...” А на надгробном споменику пуковника Милана Прибићевића, српског јунака два пута рањеног у борби и на Церу и на Кајмакчалану, стоји уклесано: „Пуковник Српске војске, носилац Карађорђеве звезде са мачевима, земљорадник са Косова из села Велика Река.”
Монографија Чедомира Вишњића као ниједна друга књига до сада, на чврсто аргументован и смислено недвојбен начин, демистификује заблуду идеје прве Југославије, а пре свега потврђује општепознату, али из непознатих разлога прећуткивану једину и трајну белодану истину – Срби и Хрвати можда и могу да живе једни поред других, али заједно више никада и нигде. И тај културални аспект дистанце, то је карактер и судбина свих будућих хрватских и српских одношаја.
