Дача, неоседлани
Није му било потребно ослањање ни на штаке приученог дипломате, ни на управничке фотеље у издавачким кућама, радију, телевизији, ни на директорске кабинете сеновитих библиотека и културних центара по земљи и иностранству
Поштовани читаоци,
у овој рубрици од сада ћете имати могућност да читате текстове објављене у Културном додатку „Политике”. За почетак, одабрали смо мали избор из овогодишње продукције. Убудуће, између две суботе постављаћемо по неколико текстова дневно из актуелног броја.
Ваша „Политика”
Дача и ја се знамо тачно пола века – по заједничким другарима, по земунско-дорћолским јеврејским пријатељима, по заједничком књижевном укусу, по црном хумору и незаинтересованости за вечите борбе за превласт у чаши воде наше културне барице. Волели смо да пишемо и преводимо, да правимо лепе часописе и антологије, да доводимо свет на наш праг. Колико год ме у душу погађа Дачин одлазак, колико год га осећам као лични губитак, као корак ближе интелектуалној самоћи, не намеравам да јавно нудим личну јадиковку над изгубљеним пријатељем, нити списак вицкастих анегдота којих ће се многи његови исписници и интелектуални дужници свакако бар ових дана сетити.
Стало ми је, међутим, да читајући део нашег народа схвати колико је за нашу књижевност и културу уопште важан Давид Албахари, да не заборави шта му дугујемо, као што су често заборављали његови негдашњи духовни ученици, потоњи уредничићи, професорчићи, секретарчићи и управничићи правилно распоређени по институцијама одговорним за трасирање наше књижевности и културе. Признали они то или не, стиснутих зуба или сетног осмеха, истина је да нас је прошле недеље напустио последњи заиста велики писац у светским размерама, једини који се после Данила Киша мери аршином глобалног књижевног Пантеона. Човек који се није ослањао ни на мотику ни на митраљез, који никад није писао оде ни Титовом, нити било чијем шињелу, који нас је у тишини, готово алтернативно, али неуморно приближавао свету и свет приближавао нама – нарочито ону урбану космополитску цивилизацију на коју се с балканских ораница увек с подозрењем гледало.
Кад је у студентско доба бежао код Раше да се склони од гнева шире породице која је његова прва дела – Породично време и Судија Димитријевић – дочекала намрштено, као индискретну злоупотребу рођачког анегдотског материјала, Дача сигурно није ни слутио да ће се његово име једног дана помињати у контексту могућих кандидата за Нобелову награду – наравно, ван његове родне земље. Киша је само болест предупредила да добије то светско признање, а ни Дачи то није било суђено, тако да нам и даље остаје да лепимо Андрићеве слике уз ликове Тесле и Ђоковића на наше туристичке брошуре у којима се и даље подразумева да нико нема што Србин имаде.
Проблем је, међутим, што више немамо никога као што је Давид Албахари. Ни близу.
Рећи, као што мора учтиво да каже Друштво књижевника Србије, чији је члан био, да је Албахари био „један од најзначајнијих савремених домаћих књижевника”, за мене и многе друге који су на нашем и двадесетак туђих језика читали његове књиге, тешки је еуфемизам. Као „писац, преводилац и уредник”, мада окружен тишином и ван светлости позорнице, Дача је годинама био оно најбоље што можемо свету да дамо на увид. Од средине седамдесетих година прошлог века па до последњег дана предан искључиво уметности писане речи, да би потврдио свој огромни уметнички дар, није му било потребно ослањање ни на штаке приученог дипломате, ни на управничке фотеље у издавачким кућама, радију, телевизији, ни на директорске кабинете сеновитих библиотека и културних центара по земљи и иностранству, чак ни на праве и почасне академске титуле које једни другима деле пролазни сердари и војводе.
Човек ретког интегритета, добронамеран и благо ироничан, било као уредник студентских гласила или легендарног часописа за светску књижевност Писмо, било као покретач расписа и фанзина, приљежни преводилац или добитник свих угледних књижевних награда, Албахари је увек био и остао алтернативан и бескомпромисан; учтив, кооперативан, али никад савезник пролазних eстаблишмента, никад спреман на трговину својим даром.
Одговорно могу да кажем да је Давид Албахари био најзаслужнији човек за приближавање југословенске и српске писане речи урбаној космополитској култури и за пресецање пупчане врпце која је предуго наше најдаровитије књижевнике везивала за костумбризам пушке и мотике. Сви смо понешто научили од Даче, било да ценимо америчке прљаве реалисте, сведену прозу без наравоученија и епитета, урбани дух Белоуа, Апдајка, загонетну промишљеност Шеперда, Керија, Пинчона, или мудрост Сингера, Маламуда и најбољих пера савремене јеврејске књижевности, било да смо на страницама часописа које је уређивао читали нобеловце из целог света, годинама пре но што су то постали, или да смо упознавали афричку, азијску, латинскоамеричку књижевност. Нама, његовим исписницима, нарочито је помогао да се духовно отворимо, да стекнемо елиотовску смелост посезања у светску књижевну баштину како бисмо што боље стварали сопствену. Свет је заиста стао на Дачину марамицу, а ми смо, макар на кратко, постали његов део – без помоћи политичких преговора и заједничких тржишта.
У некима од нас та урбана, космополитска култура заувек се уврежила и посредно нас вакцинисала од потоњег провинцијализма и помпезног национализма којем многи, из убеђења или из користи, касније нису одолели. Рат и блато, топови и иконостаси, опет су улазили у први план, као и дубока забринутост за судбину нације. Добро би нам дошло да данас имамо још људи какав је био Давид Албахари, да нас подсете, као што је то он дискретно, али упорно чинио, да свет није наш непријатељ, ма шта о томе говорили сердари и војводе међу култур-трегерима.
Као писац, Дача је остао привржен краткој форми. Чак и у његовим романима, осећа се та приврженост краткој причи, утицај најбоље англосаксонске лапидарне прозе која ствара утисак, као код многих великих писаца (Хемингвеј, Карвер), да његове књиге свако ко се служи са сто речи може за тили час да напише. Писао је о најопштијим великим темама које од памтивека заокупљају човечанство, увек кратко и јасно. Мени је то скроз логично јер је Дача одувек писао истинито, а истина је, на крају крајева, у суштини увек кратка и јасна.
Време наше нове нормалности није ишло Дачи наруку: све конзервативније, погледа све више упртог у сопствени пупак. Можда још дуго Давид Албахари неће добити ни трг, ни неку сеновиту, земунску улицу, а камоли булевар; можда ни скромни културни центар у некој скрајнутој београдској општини неће понети његово име. А требало би. Готово могу да видим како ми се, из његовог олињалог рокерског бифеа, пред кућом на Карађорђевом тргу иронично смеши због такве замисли. Јер њему, јединственом у својој врсти, слободном и неоседланом, заточенику писане речи, као ни досад, то никад није било потребно.
