Dača, neosedlani
Nije mu bilo potrebno oslanjanje ni na štake priučenog diplomate, ni na upravničke fotelje u izdavačkim kućama, radiju, televiziji, ni na direktorske kabinete senovitih biblioteka i kulturnih centara po zemlji i inostranstvu
Poštovani čitaoci,
u ovoj rubrici od sada ćete imati mogućnost da čitate tekstove objavljene u Kulturnom dodatku „Politike”. Za početak, odabrali smo mali izbor iz ovogodišnje produkcije. Ubuduće, između dve subote postavljaćemo po nekoliko tekstova dnevno iz aktuelnog broja.
Vaša „Politika”
Dača i ja se znamo tačno pola veka – po zajedničkim drugarima, po zemunsko-dorćolskim jevrejskim prijateljima, po zajedničkom književnom ukusu, po crnom humoru i nezainteresovanosti za večite borbe za prevlast u čaši vode naše kulturne barice. Voleli smo da pišemo i prevodimo, da pravimo lepe časopise i antologije, da dovodimo svet na naš prag. Koliko god me u dušu pogađa Dačin odlazak, koliko god ga osećam kao lični gubitak, kao korak bliže intelektualnoj samoći, ne nameravam da javno nudim ličnu jadikovku nad izgubljenim prijateljem, niti spisak vickastih anegdota kojih će se mnogi njegovi ispisnici i intelektualni dužnici svakako bar ovih dana setiti.
Stalo mi je, međutim, da čitajući deo našeg naroda shvati koliko je za našu književnost i kulturu uopšte važan David Albahari, da ne zaboravi šta mu dugujemo, kao što su često zaboravljali njegovi negdašnji duhovni učenici, potonji uredničići, profesorčići, sekretarčići i upravničići pravilno raspoređeni po institucijama odgovornim za trasiranje naše književnosti i kulture. Priznali oni to ili ne, stisnutih zuba ili setnog osmeha, istina je da nas je prošle nedelje napustio poslednji zaista veliki pisac u svetskim razmerama, jedini koji se posle Danila Kiša meri aršinom globalnog književnog Panteona. Čovek koji se nije oslanjao ni na motiku ni na mitraljez, koji nikad nije pisao ode ni Titovom, niti bilo čijem šinjelu, koji nas je u tišini, gotovo alternativno, ali neumorno približavao svetu i svet približavao nama – naročito onu urbanu kosmopolitsku civilizaciju na koju se s balkanskih oranica uvek s podozrenjem gledalo.
Kad je u studentsko doba bežao kod Raše da se skloni od gneva šire porodice koja je njegova prva dela – Porodično vreme i Sudija Dimitrijević – dočekala namršteno, kao indiskretnu zloupotrebu rođačkog anegdotskog materijala, Dača sigurno nije ni slutio da će se njegovo ime jednog dana pominjati u kontekstu mogućih kandidata za Nobelovu nagradu – naravno, van njegove rodne zemlje. Kiša je samo bolest predupredila da dobije to svetsko priznanje, a ni Dači to nije bilo suđeno, tako da nam i dalje ostaje da lepimo Andrićeve slike uz likove Tesle i Đokovića na naše turističke brošure u kojima se i dalje podrazumeva da niko nema što Srbin imade.
Problem je, međutim, što više nemamo nikoga kao što je David Albahari. Ni blizu.
Reći, kao što mora učtivo da kaže Društvo književnika Srbije, čiji je član bio, da je Albahari bio „jedan od najznačajnijih savremenih domaćih književnika”, za mene i mnoge druge koji su na našem i dvadesetak tuđih jezika čitali njegove knjige, teški je eufemizam. Kao „pisac, prevodilac i urednik”, mada okružen tišinom i van svetlosti pozornice, Dača je godinama bio ono najbolje što možemo svetu da damo na uvid. Od sredine sedamdesetih godina prošlog veka pa do poslednjeg dana predan isključivo umetnosti pisane reči, da bi potvrdio svoj ogromni umetnički dar, nije mu bilo potrebno oslanjanje ni na štake priučenog diplomate, ni na upravničke fotelje u izdavačkim kućama, radiju, televiziji, ni na direktorske kabinete senovitih biblioteka i kulturnih centara po zemlji i inostranstvu, čak ni na prave i počasne akademske titule koje jedni drugima dele prolazni serdari i vojvode.
Čovek retkog integriteta, dobronameran i blago ironičan, bilo kao urednik studentskih glasila ili legendarnog časopisa za svetsku književnost Pismo, bilo kao pokretač raspisa i fanzina, prilježni prevodilac ili dobitnik svih uglednih književnih nagrada, Albahari je uvek bio i ostao alternativan i beskompromisan; učtiv, kooperativan, ali nikad saveznik prolaznih establišmenta, nikad spreman na trgovinu svojim darom.
Odgovorno mogu da kažem da je David Albahari bio najzaslužniji čovek za približavanje jugoslovenske i srpske pisane reči urbanoj kosmopolitskoj kulturi i za presecanje pupčane vrpce koja je predugo naše najdarovitije književnike vezivala za kostumbrizam puške i motike. Svi smo ponešto naučili od Dače, bilo da cenimo američke prljave realiste, svedenu prozu bez naravoučenija i epiteta, urbani duh Beloua, Apdajka, zagonetnu promišljenost Šeperda, Kerija, Pinčona, ili mudrost Singera, Malamuda i najboljih pera savremene jevrejske književnosti, bilo da smo na stranicama časopisa koje je uređivao čitali nobelovce iz celog sveta, godinama pre no što su to postali, ili da smo upoznavali afričku, azijsku, latinskoameričku književnost. Nama, njegovim ispisnicima, naročito je pomogao da se duhovno otvorimo, da steknemo eliotovsku smelost posezanja u svetsku književnu baštinu kako bismo što bolje stvarali sopstvenu. Svet je zaista stao na Dačinu maramicu, a mi smo, makar na kratko, postali njegov deo – bez pomoći političkih pregovora i zajedničkih tržišta.
U nekima od nas ta urbana, kosmopolitska kultura zauvek se uvrežila i posredno nas vakcinisala od potonjeg provincijalizma i pompeznog nacionalizma kojem mnogi, iz ubeđenja ili iz koristi, kasnije nisu odoleli. Rat i blato, topovi i ikonostasi, opet su ulazili u prvi plan, kao i duboka zabrinutost za sudbinu nacije. Dobro bi nam došlo da danas imamo još ljudi kakav je bio David Albahari, da nas podsete, kao što je to on diskretno, ali uporno činio, da svet nije naš neprijatelj, ma šta o tome govorili serdari i vojvode među kultur-tregerima.
Kao pisac, Dača je ostao privržen kratkoj formi. Čak i u njegovim romanima, oseća se ta privrženost kratkoj priči, uticaj najbolje anglosaksonske lapidarne proze koja stvara utisak, kao kod mnogih velikih pisaca (Hemingvej, Karver), da njegove knjige svako ko se služi sa sto reči može za tili čas da napiše. Pisao je o najopštijim velikim temama koje od pamtiveka zaokupljaju čovečanstvo, uvek kratko i jasno. Meni je to skroz logično jer je Dača oduvek pisao istinito, a istina je, na kraju krajeva, u suštini uvek kratka i jasna.
Vreme naše nove normalnosti nije išlo Dači naruku: sve konzervativnije, pogleda sve više uprtog u sopstveni pupak. Možda još dugo David Albahari neće dobiti ni trg, ni neku senovitu, zemunsku ulicu, a kamoli bulevar; možda ni skromni kulturni centar u nekoj skrajnutoj beogradskoj opštini neće poneti njegovo ime. A trebalo bi. Gotovo mogu da vidim kako mi se, iz njegovog olinjalog rokerskog bifea, pred kućom na Karađorđevom trgu ironično smeši zbog takve zamisli. Jer njemu, jedinstvenom u svojoj vrsti, slobodnom i neosedlanom, zatočeniku pisane reči, kao ni dosad, to nikad nije bilo potrebno.
