Међу добрим људима
Своје познанике и пријатеље, обичне људе Панчева и јунаке упамћене по знању, памети или карактеру новинар Слободан Рора Дамјанов извукао је на светло дана и описао у књизи „Истиночежња”
Колико стварно добрих људи је могуће срести у животу, упознати их и с њима се здружити?
То се запитате када причате с човеком који изгледа има посебан дар – да види добро у људима. И не само да има дар, већ има и воље да им посвети своје време и реченице.
Гледа, слуша и бележи
Та и таква прича почиње пре око три-четири године, али настаје заправо читав један људски век. Иза ње стоји Панчевац Слободан Рора Дамјанов, којем је у опису посла било да гледа, слуша, бележи и преноси. Тако је овај новинар „обрадио” око пет стотина познаника, суграђана и пријатеља, све то публиковао на друштвеној мрежи, а „окачено” штиво постало радо и много читано. Толико да је, рецимо, напис о познатом панчевачком лекару, др Моши Марковићу за 24 сата имао шест хиљада лајкова, преко 700 дељења и, каже, „не знам колико хиљада коментара”.
„Онда сам схватио да то што радим има огроман одјек, па сам се и сам загрејао, јер има толико људи који су гурнути у страну, и не могу да дођу до изражаја од оних наметљивих. Имам довољно година да препознам да је међу њима много оних који заслужују да се за њих зна. Све их добро познајем, с некима сам изузетно близак, са свима сам провео неко време или су на неки начин били или јесу део мог живота, одрастања, каријере. Спаја их да су сви заслужили бар поглавље књиге ’Истиночежња’, јер овде се генерално успех не прашта”, прича нам Рора, цитирајући слоган „праштање успеха” који га је обележио још од времена када је радио емисију на Радио Панчеву, преко истоименог сајта који данас уређује.
Расла је тако галерија портрета, од којих се међу корицама његове прве књиге нашло „само” њих сто двадесет, подједнако драгих и вредних, које је онако новинарски и људски „одбранио”, а то није лако. Ставити некога „на папир” осетљив је посао, јер задиреш у интиму и карактер, а некоме може и да се не допадне тај, један од могућих портрета.
„Кључ је у нама. Сви смо у неком виру. Ја сам те моје пријатеље – јунаке извукао на површину, а они то заслужују, јер имају знање, памет, карактер. Данас ми је истовремено и најтужније и најсмешније кад чујем оно ’ниси се снашао’, а то ваљада значи – не крадеш, ниси у странци, ниси на свим странама. И тако ми ’неснађени’ живимо тај свој живот, а ја се с тим ’снађенима’ никад не бих мењао”, каже наш саговорник, који ради стално, а неки суграђани и не знају да о њима пише, истражује...
Протагонисте није питао може ли да пише о њима, па су многи били изненађени, чак и шокирани, али примедаба, ниједне, до сада, није било.
„Имам ја њихов списак, како не бих заборавио шта ми је у мислима, а листа ликова само се продужава. Много је ту и младих који су фантастични, читав низ генерација. То су дивни људи и зато не намеравам да прекинем ту серију текстова, за коју ми се учинило да је истиночежња баш прави наслов, јер сви ти људи томе теже и тако живе”, верује Слободан.
Тако истиночежња траје, а више од три стотине Панчеваца ће и у другу, па и трећу књигу истог наслова. За изглед и лепоту актуелне заслужан је и Иван Стојановић, за којег аутор каже да је дугогодишњи сарадник и још један мултигенијалац. Заједничка креација је већ у рукама „описаних” или путује у коферима – у Кину, Америку, Канаду, Аустралију...
За крај, покушава да нам да и решење једначине, како он то има толико пријатеља, и то стварних, не оних који живе само у виртуелном свету. На тој тачки, први пут описује и себе, као човека из неког другог времена, оног бољег, „када смо били другачије васпитавани”, а читаоцу остаје да тежи истиночежњи, јер немогуће је да само Слободан Рора Дамјанов – среће добре људе.
Светионик људскости
„Својеврсни лирски декупаж о појединим, за аутора значајним личностима, а пре свега драгоцени светионик људскости. Сасвим обојена личним приступом, свака прича представља љупки плод пун неодољивог, замамног сока човечности... Срећа је за јунаке ових прича што постоје људи као што је Дамјанов, који умеју да препознају природне и стечене квалитете, ненаметљиве, али кључне зачине људског духа, а и за читаоце, што је аутор отвореног срца, необремењен завишћу и растерећен сујете, вођен чистим мислима и приповедним талентом, ту субјективну надахнутост уобличио у истиночежњу”, оцена је антрополога, проф. др Ивана Ковачевића.
Другачија галерија ликова
Сасвим лично, у цртицама, доследно и не у више од две хиљаде карактера, Дамјанов је направио другачију галерију си-вија, а свој је непретенциозно сместио у тек неколико реченица. Наводи да припада генерацији 1966, да је супруг и отац. Радозналац, који је путовао по свету и остварио пројекте „Буди кошаркаш”, „Буди пливач”, „Динамо, наш понос”, дописник „Спортског журнала”.
