Тешка судбина југословенског Шмекерa

Живот Жарка Лаушевића обележиле су и слава и трагедије. Сегменте из живота, Лаушевић је преточио у књигу "Година прође дан никад", која је објављена 2011. Другу књигу "Све прође па и доживотна", посветио је свом животу у затвору, а 2022. је објавио и трећу књигу "Падре, идиоте!".

У својој књизи као почетак трагичних догађаја који су обележили његов живот, означио је извођење представе "Свети Сава" у Југословенском драмском позоришту 31. маја 1990. године. Било је то гостовање Народног позоришта из Зенице са представом по тексту Синише Ковачевића, у режији Владимира Миличина.

Лаушевић је тада био у зениту популарности и у представи је играо насловну улогу, за коју је добио Стеријину награду 1990. у Новом Саду.

После тога је Лаушевићев живот постао пакао. Припадници Српског омладинског блока и Српске светосавске странке који су прекинули представу, почели су да прогањају Лаушевића, прекидали су му представе, чекали га испред стана, претили смрћу њему и његовој породици.

Прекретница у његовом животу, ипак, био је 31. јул 1993. године.

Жарко и његов пет година старији брат Бранимир, звани Мили, нападнути су од групе људи у близини једног подгоричког локала. Том приликом је Жарко из свог пиштоља усмртио две особе, а тешко ранио једну.

Осуђен је на 13 година затвора због двоструког убиства. Пресуда је, након жалби, потврђена 1994. године. Казну је издржавао у Спужу и Пожаревцу. Након укидања пресуде од стране Савезног суда, по поновном претресу фебруара 1998. године, изречена му је казна од четири године затвора због двоструког убиства у прекорачењу нужне одбране. Будући да је у том тренутку већ издржао 4,5 године, пуштен је на слободу. По изласку из затвора напустио је земљу из страха од крвне освете и отишао у Њујорк.

Тамо је боравио илегално и радио физичке послове.

Врховни суд Црне Горе је, међутим, по жалби тужиоца, 2001. године одлуку о казни преиначио и изрекао казну од 13 година затвора. Почетком јула 2009. године, саопштено је да је Лаушевић ухапшен у Сједињеним Америчким Државама због боравка у САД без визе и да се разматра његова екстрадиција Србији по међународној потерници, која је расписана 2002. године на захтев Трећег општинског суда у Београду.

Суд у Њујорку донео је, ипак, одлуку о укидању притвора Лаушевићу.

Лаушевић је помилован 29. децембра 2011. године, а српски пасош уручен му је 1. фебруара 2012.

За своје глумачке креације Лаушевић је добио многе награде, као што су Златна арена, Златна жирафа, Златна жаба, Златни ћуран, Златна кошута и друге.

Био је ожењен два пута. Прва супруга му је била глумица Маја Лаушевић, са којом је био у браку од 1982. до 1998. године. Са њом има двоје деце, ћерку Асју, која се бави фотографијом и живи у Америци и сина Душана, који је докторирао и бави се уметношћу.

Друга супруга му је глумица Анита Лазић, са којом је у браку од 1999. године. Са њом има ћерку Јану, 23, која се бави медијима и живи у иностранству.

Лаушевић се повремено враћао глуми, а његова последња улога била је у филму "Хероји Халијарда".