Бели атеље Хуана Мироа

Имао је среће да живи довољно дуго (90 година) и да, без обзира на то што је тек у 63. години, већ увелико овенчан славом, ушетао у такав атеље и у њему стварао пуним интензитетом скоро 30 година.

Живот Хуана Мироа није био нимало ружичаст у периоду између два рата, који је проводио између Париза, у којем је тражио себе као уметника, и једног шпанског села, где је обнављао свој дух.

Париски период био је време сељакања између изнајмљених соба и позајмљених атељеа других уметника, с разбијеним прозорима и пећима које не греју, време сиромаштва када је ручао само једном недељно, а осталих дана грицкао суве смокве и жвакао жвакаће гуме, да утоли глад. „Било је то време дружења с Тулуз Лотреком, Пјером Бонаром, Максом Ернстом, Ренеом Магритом. Касније, када је кренуло, сећам се да је Хемингвеј купио слику ’Фарма’. Све то време сањао сам велики атеље, испуњен многим платнима, с много места за вајање, за грнчарију, за пресу за гравире...”, говорио је сликар.Атеље Серт саграђен је 1956. године под надзором архитекте Ђузепа Љуиса Серта, великог Мироовог пријатеља и великог архитекте који је пројектовао многа значајна здања тога времена. То је лепршава грађевина медитеранског типа, сјајних белих зидова и дугачког крова у облику галебових крила. Изграђена је крајње функционално, у најбољем маниру модерне архитектуре и уз поштовање девизе „Форма следи функцију”. Овај атеље за Мироа је имао готово религиозно значење. Било је то место његове осаме, медитирања и креирања. „Једини звуци који су се могли чути били су његово дисање и шкрипа столице – љуљашке када би седао у њу да размишља”, сећа се тих дана један његов унук. При раду изузетно концентрисан, Миро је ишчекивао да се догоди она стваралачка искра која је непогрешиво водила до својеврсне поетске, музичко-хроматске композиције.

Атеље Серт пружао је Мироу радни амбијент онакав какав му је био потребан. Када би затворио врата свог атељеа, знао је да је себе изоловао од свих могућих контаката са спољним светом и да се повукао у интимни свет своје маште. Ова приватна Мироова реалност била је испуњена медитеранском светлошћу, бојама и облицима.

Само малом броју фотографа било је омогућено да наруше величанствену самоћу уметника, којој се он свакодневно враћао. „Ја сликам онако какав сам сам”, говорио је мислећи на свој уздржани, преосетљиви и меланхолични темперамент, којем је неопходна тајанствена искра из самоће да би емоције довела до усијања.

Миро је имао навику да устаје веома рано и да после доручка оде у свој атеље, где је радио све док га супруга не би позвала на ручак. Током поподнева седео је у омиљеној наслоњачи и правио на десетине грубих скица за неке будуће радове. Када би се уморио, одлазио је у своју радну собу, где је слушао класичну музику или читао поезију. Исто тако волео је да предвечерње шетње подели са својим унуцима и тада су деца на најбољи начин могла да схвате његов свет. „Његове плаве очи, у којима се огледала узвишеност његове душе, преносиле су на нас ову неопипљиву поезију”, пише у својим сећањима један од његових унука.

Памте га како стоји на ивици стене, уживајући док га милује поветарац с Медитерана или док слуша цвркут птица на врху брежуљка. Али тај исти сањар био је у стању да креира и своја чувена „Изгорела платна” тако што их је нагорео помоћу петролеја, контролишући процес горења својим ципелама и влажном метлом. На нагорела места на платнима наносио је боју, а затим их је у атељеу довршавао. На тај начин је, још увек младолики осамдесетогодишњак, демонстрирао право насиље над својим делом.

Године 1974. Миро је насликао трагично-славни триптих „За наду осуђеног човека”, у знак сећања на младог каталонског анархисту кога је Франков режим осудио на смрт дављењем. Почетак триптиха датира много раније у виду само једне танке линије на платнима, као неко предсказање, да би се завршетак рада догодио баш у време извршења казне, а да ја тога нисам ни био свестан”, говорио је касније уметник.

За израду скице у атељеу Серт постојале су бројне подлоге – новинска хартија, штампани материјали, полеђине писма, папири за увијање из продавнице или месаре, аутобуске карте... Идеје је Миро стављао на оно што му је прво дошло под руку, а то је касније увек била полазна тачка при раду.

Атеље Серт остаће упамћен по мноштву чудних предмета сакупљених без неког нарочитог критеријума, са само уметнику знаном систематиком. Неуморно је пунио атеље шкољкама, корењем, празним конзервама, костима, бундевама, боровим шишаркама, бадемима, љуштурама пужева, скелетима слепих мишева... Нарочито је волео да сакупља и прави колекције народних умотворина.

Хуан Миро је током своје дуге уметничке каријере увек једрио по немирним морима и имао храбрости да трага за непознатим. Његова унутрашња снага и истрајност стимулисали су његову радозналост и обезбеђивали материјал за креативни развој, који му је био најфинија духовна храна. Пред крај живота суочио се с „непријатељем” кога се одувек плашио и кога је одувек желео да избегне, а то је – слава! Често је био шокиран финансијским шпекулацијама у вези с његовим сликама, чија је вредност у међувремену баснословно порасла. Иако је читав живот провео залажући се за уметничку и духовну слободу у њеном најчистијем виду, није успео да побегне од култа свога имена и прагматичног финансијског аспекта који су пратили његово уметничко дело.