Претрчао 7.000 километара
Да би прикупио новац за лечење најмлађих, Лозничанин Александар Кикановић два пута је трчао од Лознице до Хиландара, али је стигао и до Острога, Софије, Белорусије, Крфа
Хиландар, Острог, Софија, Белорусија, Српско Сарајево, Крф ...
То су само неке од десетине дестинација које је у протекле непуне три деценије претрчао Александар Кикановић, четрдесетогодишњак из Лознице, саобраћајни техничар без запослења. Претрчао је више од 7.000 километара у жељи да би прикупио новац за лечење најмлађих.
„Дуго сам играо фудбал, али сам због повреде морао да се одрекнем играчке каријере. Када ми се догодила породична невоља, изненадио сам се колико ми је људи притекло у помоћ. Одлучио сам се тада да и ја другима помажем, нарочито када је она потребна најмлађима. Успео сам тако да прикупим на десетине хиљада евра и сваки цент уплатим на рачун оболелих.”
Топло гостопримство
Кићан, како га зову његови Лозничани, каже за „Магазин” да је на том путу био свуда лепо примљен. У проласку кроз Републику Српску, примера ради, нису му дозвољавали да изађе из куће док га не почасте. На путу до Острога свратио је и до многих манастира у сливу река Пиве, Таре и Дрине. Уз помоћ у новцу, један од монаха дао му је у руку и воштаницу, говорећи да ће му на путу до Острога она више помоћи за децу него финансијска помоћ. То се чудо, вели Кићан, и догодило. Када је стигао у Острог, јавила му се мајка оболеле девојчице рекавши да је девојчица, у међувремену, проходала.
Да људска солидарност и хуманост на делу у Србији нису престали, Кићан наводи још један пример. Трчао је да би помогао оболелом дечаку из Новог Сада. Када је сазнао за то, јавио се један човек са Златибора који је желео да остане анониман и рекао му да у манастиру Троноша узме 40.000 евра, а да преостали новац остави манастиру. То је са 10.000 евра које је прикупио било довољно да се помогне болесном дечаку. Један дародавац је понудио помоћ чак до 50.000 евра.
Наш саговорник каже да за трчање на дуге стазе није довољна само снага већ је посебно потребна психичка спремност, да знате због чега трчите, што му даје мотив да издржи.
Хуманитарац из Лознице припрема се за нове подвиге. У плану му је да трчи до Беча, али и до једног града у Русији. То му је велика жеља, јер је на путу до Русије задржан на граници с Белорусијом где је провео месец дана у карантину због пандемије вируса корона. Посебно се радује трчању до Барија да би посетио тамошњу цркву у којој се чувају мошти Светог Николе, заштитника његове породице, који је уједно и њихова крсна слава.
Не крије да међу онима који траже помоћ има и оних који покушавају да злоупотребе његову солидарност и племенитост. То су, најчешће, вишечлане породице које нису материјално угрожене и које би могле да обезбеде недостајућа средства за лечење чланова својих домаћинстава. На такве позиве Кићан се не одазива.
На његовим хуманитарним путевима изазова прате га често његови другови на бициклима, међу којима и Ваљевац Никола Томић.
На питање како успева да одржи кондицију да би могао успешно да одговори на спортске изазове, Александар каже:
„Редовно тренирам сваки дан и претрчим до 20 километара. Када је лоше време то радим у кући где у пространим ходницима поставим табурее који ми помажу док трчим своју норму.”
Личне жеље на чекању
Ни Александар није без жеља. Једна од њих на коју дуго чека је и запослење. Каже да су му то многи обећавали, чак и најодговорнији, али се то није остварило. Садашња градоначелница Лознице, Драгана Лукић, ангажовала се да му помогне и нада се да овога пута неће бити изневерен. Желео би да, најзад, стане и пред матичара, али се ни тада неће одрећи трчања у хуманитарне сврхе, за помоћ оболелој деци.
