Beli atelje Huana Miroa

Imao je sreće da živi dovoljno dugo (90 godina) i da, bez obzira na to što je tek u 63. godini, već uveliko ovenčan slavom, ušetao u takav atelje i u njemu stvarao punim intenzitetom skoro 30 godina.

Život Huana Miroa nije bio nimalo ružičast u periodu između dva rata, koji je provodio između Pariza, u kojem je tražio sebe kao umetnika, i jednog španskog sela, gde je obnavljao svoj duh.

Pariski period bio je vreme seljakanja između iznajmljenih soba i pozajmljenih ateljea drugih umetnika, s razbijenim prozorima i pećima koje ne greju, vreme siromaštva kada je ručao samo jednom nedeljno, a ostalih dana grickao suve smokve i žvakao žvakaće gume, da utoli glad. „Bilo je to vreme druženja s Tuluz Lotrekom, Pjerom Bonarom, Maksom Ernstom, Reneom Magritom. Kasnije, kada je krenulo, sećam se da je Hemingvej kupio sliku ’Farma’. Sve to vreme sanjao sam veliki atelje, ispunjen mnogim platnima, s mnogo mesta za vajanje, za grnčariju, za presu za gravire...”, govorio je slikar.Atelje Sert sagrađen je 1956. godine pod nadzorom arhitekte Đuzepa Ljuisa Serta, velikog Miroovog prijatelja i velikog arhitekte koji je projektovao mnoga značajna zdanja toga vremena. To je lepršava građevina mediteranskog tipa, sjajnih belih zidova i dugačkog krova u obliku galebovih krila. Izgrađena je krajnje funkcionalno, u najboljem maniru moderne arhitekture i uz poštovanje devize „Forma sledi funkciju”. Ovaj atelje za Miroa je imao gotovo religiozno značenje. Bilo je to mesto njegove osame, meditiranja i kreiranja. „Jedini zvuci koji su se mogli čuti bili su njegovo disanje i škripa stolice – ljuljaške kada bi sedao u nju da razmišlja”, seća se tih dana jedan njegov unuk. Pri radu izuzetno koncentrisan, Miro je iščekivao da se dogodi ona stvaralačka iskra koja je nepogrešivo vodila do svojevrsne poetske, muzičko-hromatske kompozicije.

Atelje Sert pružao je Mirou radni ambijent onakav kakav mu je bio potreban. Kada bi zatvorio vrata svog ateljea, znao je da je sebe izolovao od svih mogućih kontakata sa spoljnim svetom i da se povukao u intimni svet svoje mašte. Ova privatna Miroova realnost bila je ispunjena mediteranskom svetlošću, bojama i oblicima.

Samo malom broju fotografa bilo je omogućeno da naruše veličanstvenu samoću umetnika, kojoj se on svakodnevno vraćao. „Ja slikam onako kakav sam sam”, govorio je misleći na svoj uzdržani, preosetljivi i melanholični temperament, kojem je neophodna tajanstvena iskra iz samoće da bi emocije dovela do usijanja.

Miro je imao naviku da ustaje veoma rano i da posle doručka ode u svoj atelje, gde je radio sve dok ga supruga ne bi pozvala na ručak. Tokom popodneva sedeo je u omiljenoj naslonjači i pravio na desetine grubih skica za neke buduće radove. Kada bi se umorio, odlazio je u svoju radnu sobu, gde je slušao klasičnu muziku ili čitao poeziju. Isto tako voleo je da predvečernje šetnje podeli sa svojim unucima i tada su deca na najbolji način mogla da shvate njegov svet. „Njegove plave oči, u kojima se ogledala uzvišenost njegove duše, prenosile su na nas ovu neopipljivu poeziju”, piše u svojim sećanjima jedan od njegovih unuka.

Pamte ga kako stoji na ivici stene, uživajući dok ga miluje povetarac s Mediterana ili dok sluša cvrkut ptica na vrhu brežuljka. Ali taj isti sanjar bio je u stanju da kreira i svoja čuvena „Izgorela platna” tako što ih je nagoreo pomoću petroleja, kontrolišući proces gorenja svojim cipelama i vlažnom metlom. Na nagorela mesta na platnima nanosio je boju, a zatim ih je u ateljeu dovršavao. Na taj način je, još uvek mladoliki osamdesetogodišnjak, demonstrirao pravo nasilje nad svojim delom.

Godine 1974. Miro je naslikao tragično-slavni triptih „Za nadu osuđenog čoveka”, u znak sećanja na mladog katalonskog anarhistu koga je Frankov režim osudio na smrt davljenjem. Početak triptiha datira mnogo ranije u vidu samo jedne tanke linije na platnima, kao neko predskazanje, da bi se završetak rada dogodio baš u vreme izvršenja kazne, a da ja toga nisam ni bio svestan”, govorio je kasnije umetnik.

Za izradu skice u ateljeu Sert postojale su brojne podloge – novinska hartija, štampani materijali, poleđine pisma, papiri za uvijanje iz prodavnice ili mesare, autobuske karte... Ideje je Miro stavljao na ono što mu je prvo došlo pod ruku, a to je kasnije uvek bila polazna tačka pri radu.

Atelje Sert ostaće upamćen po mnoštvu čudnih predmeta sakupljenih bez nekog naročitog kriterijuma, sa samo umetniku znanom sistematikom. Neumorno je punio atelje školjkama, korenjem, praznim konzervama, kostima, bundevama, borovim šišarkama, bademima, ljušturama puževa, skeletima slepih miševa... Naročito je voleo da sakuplja i pravi kolekcije narodnih umotvorina.

Huan Miro je tokom svoje duge umetničke karijere uvek jedrio po nemirnim morima i imao hrabrosti da traga za nepoznatim. Njegova unutrašnja snaga i istrajnost stimulisali su njegovu radoznalost i obezbeđivali materijal za kreativni razvoj, koji mu je bio najfinija duhovna hrana. Pred kraj života suočio se s „neprijateljem” koga se oduvek plašio i koga je oduvek želeo da izbegne, a to je – slava! Često je bio šokiran finansijskim špekulacijama u vezi s njegovim slikama, čija je vrednost u međuvremenu basnoslovno porasla. Iako je čitav život proveo zalažući se za umetničku i duhovnu slobodu u njenom najčistijem vidu, nije uspeo da pobegne od kulta svoga imena i pragmatičnog finansijskog aspekta koji su pratili njegovo umetničko delo.