Село винских тајни

У тра­ди­ци­о­нал­ној во­жњи с Гро­жђен­ба­ла у Вр­шцу до „нај­ви­нар­ски­јег” се­ла у Вој­во­ди­ни, на пу­ту од 14 ки­ло­ме­та­ра под­нож­јем Вр­шач­ких пла­ни­на до Гу­ду­ри­це, по­глед се од­ма­ра на не­пре­глед­ним по­љи­ма ви­со­ке тра­ве и па­ди­на­ма по­кри­ве­ним ви­но­гра­ди­ма. Про­ла­зе­ћи кроз се­ло Ма­ло Сре­ди­ште, за­па­жа­мо ста­ре ку­ће у ни­зу, „под ко­нац” по­ве­за­не са­вр­ше­но пра­вил­но про­ко­па­ним ка­на­ли­ма ис­пред.

„Уре­ђе­на се­ла Вој­во­ди­ни су оста­ви­ле још По­ду­нав­ске Шва­бе ко­ји су на­се­ља­ва­ни бро­до­ви­ма-ку­ти­ја­ма у вре­ме Ма­ри­је Те­ре­зи­је ка­ко би гра­ди­ли Ве­ли­ки ка­нал (Ду­нав–Ти­са–Ду­нав), али и раз­ви­ли по­љо­при­вре­ду. Би­ло је ви­ше ко­ло­ни­за­ци­ја и у Ба­на­ту. Та­ко је не­мач­ко ста­нов­ни­штво у се­лу ко­је је по­зна­то по ви­но­гра­ди­ма још од ан­тич­ког до­ба раз­ви­ло ви­но­гра­дар­ство у тој ме­ри да је у 19. ве­ку сва­ка ку­ћа има­ла вин­ски по­друм, а по­ста­је и ме­сто у ко­јем се фор­ми­ра европ­ска це­на ви­на”, при­ча во­дич Љу­бо­мир По­пов док ула­зи­мо у Гу­ду­ри­цу, се­ло на­зва­но по Гу­ду­рич­ком вр­ху на 641 ме­тру над­мор­ске ви­си­не. По пр­вом пи­са­ном тра­гу,  ра­ни­је још, 1949. гу­ду­рич­ко ви­но се слу­жи­ло на тр­пе­за­ма угар­ских кра­ље­ва.

По­сле Дру­гог свет­ског ра­та, об­ја­шња­ва во­дич, у на­пу­ште­не не­мач­ке ку­ће и на има­ња на­се­ља­ва­ни су ра­зни на­ро­ди из бив­ше СФРЈ, Хер­це­гов­ци, Цр­но­гор­ци, Сло­вен­ци, ко­ји су се углав­ном пре то­га ба­ви­ли дру­гим кул­ту­ра­ма у по­љо­при­вре­ди, а ве­ли­ки др­жав­ни ком­би­нат у Вр­шцу по­ста­је за­ду­жен за гро­жђе...

По­че­ли из ен­ту­зи­ја­зма

Те­шка др­ве­на вра­та вин­ског по­дру­ма отва­ра нам по­ро­ди­ца Стој­шић. Ка­ко ка­жу, 1989. та­да мла­ди брач­ни пар Стој­шић из ско­ро деч­јег ен­ту­зи­ја­зма за­по­чео је про­из­вод­њу „на­пит­ка бо­го­ва” у ма­лој по­ро­дич­ној ви­на­ри­ји. Ову ви­нар­ску аван­ту­ру пар је по­чео та­ко што је де­ве­де­се­тих ку­пио не­ко­ли­ко на­пу­ште­них хек­та­ра ви­но­гра­да за оно­ли­ко нов­ца ко­ли­ко да­нас ко­шта јед­на ма­ши­на. Ипак, пут до ве­ли­ког про­из­во­ђа­ча ни­ма­ло ни­је лак, ка­жу, па ни у кра­ју пло­до­но­сном за сор­те као што су бур­гун­дац, рајн­ски ри­злинг и шар­до­не. Тај „пут” зах­те­ва це­лу по­ро­ди­цу и све вре­ме жи­во­та, ка­ко су се из­ра­зи­ли. Од 2,5 сти­гли су до 23 хек­та­ра. Син Иван за­вр­шио је тех­но­ло­ги­ју и мо­дер­ни­зо­вао не са­мо ви­но­гра­де, већ и про­из­вод­њу не­ко­ли­ко вр­ста ви­на.

„Ипак, у ви­но­гра­ду и да­нас не­ма спа­ва­ња. Стал­но ула­же­мо у но­ве ма­ши­не, а опет без руч­ног ре­за­ња ло­зе не­ма пра­вог ква­ли­те­та”, ка­же

Ти­не Стој­шић по­сле 33 го­ди­не бор­бе с ра­зним вре­мен­ским усло­ви­ма, кре­ди­ти­ма за но­ва ула­га­ња и очу­ва­ње ста­рог по­дру­ма. Бер­ба је, до­да­је, ле­па, али те­шка, на­ро­чи­то ако не­ма до­вољ­но љу­ди.

„По­треб­на је рад­на сна­га да Гу­ду­ру­и­ца ожи­ви као ве­ле­си­ла у ви­нар­ству. Про­бај­те са­мо да ко­ра­ча­те у обу­ћи за ви­но­град да ви­ди­те ка­ко је, а на­ро­чи­то ка­да сун­це упе­че. Ипак, мо­ти­ва­ци­ја је до­би­так у на­шем бе­лом и цр­ном зла­ту, ка­ко зо­ве­мо вр­хун­ско ви­но”, по­ру­чу­је.

У шет­њи кроз Гу­ду­ри­цу про­ла­зи­мо по­ред се­о­ске пра­во­слав­не, по­том и ста­ре ка­то­лич­ке цр­кве и шко­ле, ко­ја је ина­че ов­де осно­ва­на још с до­ла­ском Не­ма­ца, кроз спо­мен-парк, ме­ста у ко­јем су, ка­же во­дич, од дав­ни­на мно­га пле­ме­на и на­ро­ди бо­ра­ви­ли. У 19. ве­ку се­ло је има­ло и бан­ку ко­ју су осно­ва­ле бо­га­те по­ро­ди­це.

И од ше­зде­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка, ка­да је се­ло ко­је су Нем­ци на­пу­сти­ли по­но­во на­се­ље­но, сва­ка по­ро­ди­ца има­ла је вин­ски по­друм и бар јед­ног чла­на се­о­ског удру­же­ња ви­на­ра. У том пе­ри­о­ду у се­лу је жи­ве­ло 15 на­ци­ја. Да­нас, по­сле ско­ри­јих исто­риј­ских де­ша­ва­ња и на­пу­шта­ња до­ма­ћег се­ла уоп­ште, у овом има шест по­ро­ди­ца ко­је има­ју ре­ги­стро­ва­на по­љо­при­вред­на вин­ска до­бра. Али, твр­де да и да­ље сва­ка ку­ћа пра­ви ви­но за сво­ју ду­шу.

На па­ди­на­ма чо­ко­та ви­но­ве ло­зе за­са­ђе­них још кад је уче­ник Све­тог Са­ве до­шао да не­да­ле­ко одав­де об­но­ви и учвр­сти ма­на­стир Ме­сић из 11. ве­ка, сти­гли смо и до га­здин­ства Ива­на Ми­ла­но­ви­ћа. Из хо­би­ја и но­стал­ги­је, ка­ко при­ча, са­ку­пио је збир­ку пред­ме­та за до­ма­ћин­ство и ви­нар­ство ко­ји су се ко­ри­сти­ли на овим про­сто­ри­ма по­чет­ком про­шлог ве­ка. „Ви­на, као и при­ја­тељ­ства, по­ста­ју ком­плек­сни­ја ако се на пра­ви на­чин не­гу­ју го­ди­на­ма”, пи­ше на јед­ном бу­ре­ту.  По­чео је да ор­га­ни­зу­је и по­се­те ту­ри­ста ви­но­гра­ди­ма у ко­ји­ма, ис­ти­че, до­бро успе­ва и сор­та тра­ми­нац.

Од­лу­чио је да се с по­ро­ди­цом ов­де до­се­ли и на­ста­ви тра­ди­ци­ју на зе­мљи ко­ју је отац ку­пио. Су­пру­га Је­ле­на на­пу­сти­ла је по­сао у бан­ци. Ни­јед­ног тре­нут­ка ни­је се по­ка­ја­ла. Јер, по­на­вља сад већ и она при­чу из Гу­ду­ри­це, ви­но­град тра­жи це­лог чо­ве­ка, а до­но­си ра­дост жи­во­та.