Selo vinskih tajni

U tra­di­ci­o­nal­noj vo­žnji s Gro­žđen­ba­la u Vr­šcu do „naj­vi­nar­ski­jeg” se­la u Voj­vo­di­ni, na pu­tu od 14 ki­lo­me­ta­ra pod­nož­jem Vr­šač­kih pla­ni­na do Gu­du­ri­ce, po­gled se od­ma­ra na ne­pre­gled­nim po­lji­ma vi­so­ke tra­ve i pa­di­na­ma po­kri­ve­nim vi­no­gra­di­ma. Pro­la­ze­ći kroz se­lo Ma­lo Sre­di­šte, za­pa­ža­mo sta­re ku­će u ni­zu, „pod ko­nac” po­ve­za­ne sa­vr­še­no pra­vil­no pro­ko­pa­nim ka­na­li­ma is­pred.

„Ure­đe­na se­la Voj­vo­di­ni su osta­vi­le još Po­du­nav­ske Šva­be ko­ji su na­se­lja­va­ni bro­do­vi­ma-ku­ti­ja­ma u vre­me Ma­ri­je Te­re­zi­je ka­ko bi gra­di­li Ve­li­ki ka­nal (Du­nav–Ti­sa–Du­nav), ali i raz­vi­li po­ljo­pri­vre­du. Bi­lo je vi­še ko­lo­ni­za­ci­ja i u Ba­na­tu. Ta­ko je ne­mač­ko sta­nov­ni­štvo u se­lu ko­je je po­zna­to po vi­no­gra­di­ma još od an­tič­kog do­ba raz­vi­lo vi­no­gra­dar­stvo u toj me­ri da je u 19. ve­ku sva­ka ku­ća ima­la vin­ski po­drum, a po­sta­je i me­sto u ko­jem se for­mi­ra evrop­ska ce­na vi­na”, pri­ča vo­dič Lju­bo­mir Po­pov dok ula­zi­mo u Gu­du­ri­cu, se­lo na­zva­no po Gu­du­rič­kom vr­hu na 641 me­tru nad­mor­ske vi­si­ne. Po pr­vom pi­sa­nom tra­gu,  ra­ni­je još, 1949. gu­du­rič­ko vi­no se slu­ži­lo na tr­pe­za­ma ugar­skih kra­lje­va.

Po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta, ob­ja­šnja­va vo­dič, u na­pu­šte­ne ne­mač­ke ku­će i na ima­nja na­se­lja­va­ni su ra­zni na­ro­di iz biv­še SFRJ, Her­ce­gov­ci, Cr­no­gor­ci, Slo­ven­ci, ko­ji su se uglav­nom pre to­ga ba­vi­li dru­gim kul­tu­ra­ma u po­ljo­pri­vre­di, a ve­li­ki dr­žav­ni kom­bi­nat u Vr­šcu po­sta­je za­du­žen za gro­žđe...

Po­če­li iz en­tu­zi­ja­zma

Te­ška dr­ve­na vra­ta vin­skog po­dru­ma otva­ra nam po­ro­di­ca Stoj­šić. Ka­ko ka­žu, 1989. ta­da mla­di brač­ni par Stoj­šić iz sko­ro deč­jeg en­tu­zi­ja­zma za­po­čeo je pro­iz­vod­nju „na­pit­ka bo­go­va” u ma­loj po­ro­dič­noj vi­na­ri­ji. Ovu vi­nar­sku avan­tu­ru par je po­čeo ta­ko što je de­ve­de­se­tih ku­pio ne­ko­li­ko na­pu­šte­nih hek­ta­ra vi­no­gra­da za ono­li­ko nov­ca ko­li­ko da­nas ko­šta jed­na ma­ši­na. Ipak, put do ve­li­kog pro­iz­vo­đa­ča ni­ma­lo ni­je lak, ka­žu, pa ni u kra­ju plo­do­no­snom za sor­te kao što su bur­gun­dac, rajn­ski ri­zling i šar­do­ne. Taj „put” zah­te­va ce­lu po­ro­di­cu i sve vre­me ži­vo­ta, ka­ko su se iz­ra­zi­li. Od 2,5 sti­gli su do 23 hek­ta­ra. Sin Ivan za­vr­šio je teh­no­lo­gi­ju i mo­der­ni­zo­vao ne sa­mo vi­no­gra­de, već i pro­iz­vod­nju ne­ko­li­ko vr­sta vi­na.

„Ipak, u vi­no­gra­du i da­nas ne­ma spa­va­nja. Stal­no ula­že­mo u no­ve ma­ši­ne, a opet bez ruč­nog re­za­nja lo­ze ne­ma pra­vog kva­li­te­ta”, ka­že

Ti­ne Stoj­šić po­sle 33 go­di­ne bor­be s ra­znim vre­men­skim uslo­vi­ma, kre­di­ti­ma za no­va ula­ga­nja i oču­va­nje sta­rog po­dru­ma. Ber­ba je, do­da­je, le­pa, ali te­ška, na­ro­či­to ako ne­ma do­volj­no lju­di.

„Po­treb­na je rad­na sna­ga da Gu­du­ru­i­ca oži­vi kao ve­le­si­la u vi­nar­stvu. Pro­baj­te sa­mo da ko­ra­ča­te u obu­ći za vi­no­grad da vi­di­te ka­ko je, a na­ro­či­to ka­da sun­ce upe­če. Ipak, mo­ti­va­ci­ja je do­bi­tak u na­šem be­lom i cr­nom zla­tu, ka­ko zo­ve­mo vr­hun­sko vi­no”, po­ru­ču­je.

U šet­nji kroz Gu­du­ri­cu pro­la­zi­mo po­red se­o­ske pra­vo­slav­ne, po­tom i sta­re ka­to­lič­ke cr­kve i ško­le, ko­ja je ina­če ov­de osno­va­na još s do­la­skom Ne­ma­ca, kroz spo­men-park, me­sta u ko­jem su, ka­že vo­dič, od dav­ni­na mno­ga ple­me­na i na­ro­di bo­ra­vi­li. U 19. ve­ku se­lo je ima­lo i ban­ku ko­ju su osno­va­le bo­ga­te po­ro­di­ce.

I od še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, ka­da je se­lo ko­je su Nem­ci na­pu­sti­li po­no­vo na­se­lje­no, sva­ka po­ro­di­ca ima­la je vin­ski po­drum i bar jed­nog čla­na se­o­skog udru­že­nja vi­na­ra. U tom pe­ri­o­du u se­lu je ži­ve­lo 15 na­ci­ja. Da­nas, po­sle sko­ri­jih isto­rij­skih de­ša­va­nja i na­pu­šta­nja do­ma­ćeg se­la uop­šte, u ovom ima šest po­ro­di­ca ko­je ima­ju re­gi­stro­va­na po­ljo­pri­vred­na vin­ska do­bra. Ali, tvr­de da i da­lje sva­ka ku­ća pra­vi vi­no za svo­ju du­šu.

Na pa­di­na­ma čo­ko­ta vi­no­ve lo­ze za­sa­đe­nih još kad je uče­nik Sve­tog Sa­ve do­šao da ne­da­le­ko odav­de ob­no­vi i učvr­sti ma­na­stir Me­sić iz 11. ve­ka, sti­gli smo i do ga­zdin­stva Iva­na Mi­la­no­vi­ća. Iz ho­bi­ja i no­stal­gi­je, ka­ko pri­ča, sa­ku­pio je zbir­ku pred­me­ta za do­ma­ćin­stvo i vi­nar­stvo ko­ji su se ko­ri­sti­li na ovim pro­sto­ri­ma po­čet­kom pro­šlog ve­ka. „Vi­na, kao i pri­ja­telj­stva, po­sta­ju kom­plek­sni­ja ako se na pra­vi na­čin ne­gu­ju go­di­na­ma”, pi­še na jed­nom bu­re­tu.  Po­čeo je da or­ga­ni­zu­je i po­se­te tu­ri­sta vi­no­gra­di­ma u ko­ji­ma, is­ti­če, do­bro uspe­va i sor­ta tra­mi­nac.

Od­lu­čio je da se s po­ro­di­com ov­de do­se­li i na­sta­vi tra­di­ci­ju na ze­mlji ko­ju je otac ku­pio. Su­pru­ga Je­le­na na­pu­sti­la je po­sao u ban­ci. Ni­jed­nog tre­nut­ka ni­je se po­ka­ja­la. Jer, po­na­vlja sad već i ona pri­ču iz Gu­du­ri­ce, vi­no­grad tra­ži ce­log čo­ve­ka, a do­no­si ra­dost ži­vo­ta.