Бајпас не одлази у историју
Све је већи број пацијената којима је потребна операција премошћавања запушених крвних судова. Да ли је завладала мода уградње стента
Да пацијенти, чије срце полако попушта, а крвни судови пропадају, па живе у страху од претећег инфаркта, могу да бирају, увек би се радије одлучили за уградњу стента, него за кардиохируршку операцију. Уградња стента је елегантна интервенција, без отварања грудног коша, после које се из болнице на кућно лечење одлази већ после два, три дана. Интервентни кардиолог ће „отпушити” закречени крвни суд, без отварања грудног коша, посебним катетерима и жицама.
Али, некада је за пацијента једино решење бајпас операција, интервенција коју ради кардиохирург, премошћавајући графтом од вене с ноге или од артерије настало зачепљење. У ствари, одлуку о томе да ли је пацијенту довољно уградити стент или је потребна сложена кардиохируршка операција на срцу да би се закречени крвни судови отворили, увек би требало да донесе кардиохируршки конзилијум на основу снимка коронарографије и других резултата.
Некада се не може избећи
Уколико су сужења крвних судова коронарних артерија блага или средње сложена, стент је добар избор. То је и лакше доступно, у Србији има и све више ангио-сала и довољно обучених лекара да раде ову методу. Међутим, доајен наше кардиохирургије, проф. др Миљко Ристић, упозорава да се овде не сме ићи линијом мањег отпора. Он тврди да уградња стента све више постаје мода и да се пацијентима у неким случајевима прећути да ће боље, дугорочне резултате дати хируршка интервенција премошћавања крвних судова или бајпас.
– Бајпас није прегазило време. Број пацијената којима је ова операција потребна се из године у годину повећава. Уведене су разне нове методе: дилатације, стентови, али, за сада, аортокоронарни бајпас остаје метода број један за пацијенте којима је потребна реваскуларизација, односно нека реконструкција крвног суда – наводи за „Магазин”др Ристић.
Да схватимо када је пацијенту потребна уградња стентова, а кад постоје индикације за бајпас, др Ристић сликовито описује коронарну крвну мрежу као стабло с много грана. Кроз главно стабло протиче највећи део крви, и бочне гране су јаке, док су на крају крошње они ситнији крвни судови.
– На тој мрежи крвне васкуларизације може да дође до сужења на главном стаблу, што је јако опасно или до сужења на некој мањој грани. Теоретски, стентови би могли да замене све врсте кардиохируршких интервенција, али је у пракси то немогуће. Стент, цевчица различите дужине – од два, три милиметра, па до два и више сантиметара, поставља се на место сужења крвне артерије. Под великим притиском стент се поставља на место сужења и калцијум из зида на том месту се једним делом смрви и део тог калцијума неретко одлази у периферне крвне судове, па се понекад догоди инфаркт. Много је било конгреса, стручних радова у којима се дискутовало да ли је за пацијента бољи стент или аортокоронарни бајпас, који може да се ради увек и тамо где је предвиђен стент. Али стент не може да се ради за све индикације које су предвиђене за бајпас – објашњава др Ристић.
Он додаје и да када је сужење крвног суда веће од 70 одсто, такав пацијент је кандидат за бајпас. Раније су мушкарци били много бројнији међу пацијентима којима је потребна ова операција. Сада су се жене изједначиле с мушкарцима, јер су под једнаким хроничним стресом, пуше... Кандидати су и гојазни, пушачи, али и људи који немају вишак килограма, али имају годинама повећане вредности холестерола и триглицерида, масноћа у крви које се таложе на зид крвног суда и аутоматски сужавају његов волумен.
Наравно да кратак боравак у болници, брз опоравак, као и локална анестезија привлаче пацијенте, али наш саговорник наглашава да пацијент мора да буде упознат са свим могућима компликацијама и уградње стентова и кардиохируршке интервенције. Слично се, додаје, догађа и са заменом срчаних залистака: уместо на класичан начин, раде се интервенције без отварања грудног коша, такозваном ТАВИ методом, а оне су предвиђене, тврди др Ристић, за пацијенте који би тешко поднели класичну операцију, уз општу анестезију, а притом имају придружене болести – малигно обољење, тешке промене на плућима пацијента .
– Све то делује привлачно, пацијент долази ујутру у болницу, ако је установа експедитивна, сутрадан иде кући. Ипак се нове методе не могу форсирати по сваку цену, а компликације се пишу „ситним словима”. Код операција без реза догађа се да фрагменти калцијума одлазе ка мозгу и стварају потенцијално компликације опасне по живот – упозорава др Ристић.
Али, не може да се занемари још једна чињеница: на бајпас се чека много дуже него на уградњу стента. Зашто је то тако, да ли недостаје кардиохирурга? Пацијенти и по пола године чекају на ову операцију упркос јасно постављеним индикацијама, траже везу, брину да ли ће дочекати интервенцију. Зато и следи питање колико дуго се може одложити ова операција.
– Србија има добре хирурге и они брже. Некада су операцију са бајпасом млади хирурзи добијали да раде тек после седам, осам година – професори су је „чували” за себе. Успех операције не зависи само од општег стања пацијента и узнапредовале болести већ и од тога да ли је бајпас урађен уз помоћ артерије или вене. Онај, урађен графтом од вене траје десетак година, а од артерије и по 20 и више година. Пацијент и о томе треба да буде информисан – каже наш саговорник.
Рокови за интервенцију
А одговор на питање колико се оваква операција може одлагати је подугачак:
– Оне који добију акутни инфаркт и у болницу их довезе Хитна помоћ оперишу се наравно одмах: у току ноћи или дана, доноси се одлука да ли ће им бити стављен стент или уграђен бајпас. Иначе, сви кандидати за бајпас пролазе конзилијум састављен од еминентних лекара који одлучују када пацијент може да буде оперисан, а да га чекање не угрози животно. Постоје термини од 30 дана за оне који су најхитнији, за следећи термин од 60 дана су заказани мање хитни болесници, па унутар 90 дана још једна група чека, а четврта група су пацијенти који ће једног дана ако им се погорша болест доћи на ову интервенцију. Међутим, многи не дочекају тај свој термин. Зато др Ристић апелује на надлежне да ураде две ствари: повећају број кардиохируршких одељења или клиника и да се у домове здравља врате специјалисти кардиологије, како је некада било. Да и у дому здравља може да се уради ултразвук срца, на клинике би био смањен притисак, а пацијенти би помоћ добили у право време.
