​Потпуно другачије од грчке класике

Осим чувенијег Санторинија, острво Милос друго је најпознатије острво-вулкан Грчке.

Као и Санторини, део је Кикладског архипелага. За разлику од Санторинија – високог острва с белим кућама на литици црно-црвених вулканских стена, које се након ерупције вулкана раздвојило и уронило у море – вулкан Милос је, након ерупције која се догодила испод мора, „изронио” на површину.

У луци Адамантас налази се занимљив Музеј рударства на Милосу у којем је објашњено необично геолошко наслеђе острва (опсидијан, сумпор, гипс) и где постоје предлози за пешачке руте којима можете ходати уздуж и попреко овог острва како бисте видели ове геолошке формације. Овде се налази и други највећи на свету површински коп вулканског пешчара, који смо видели с бродића којим смо пловили дуж обале овог острва. Уколико имате мачку и у кутији у стану држите песак, врло је вероватно да долази с овог острва.

Како је статута остала без руку

Сељанин Георгиос Кентротас, копајући у својој башти на острву Милос, пронашао је 1820. статуу из 2. века пре нове ере, за коју се испоставило да представља богињу Афродиту (римска Венера). Не схватајући њену вредност, два метра високу статуу израђену од чувеног, пароског мермера поставио је у своју башту, као украс. Недуго потом, француски морнар Жил Димон д’Ирвиј, чији је брод био усидрен на Милосу, угледао је статуу у његовом дворишту, и одмах о свом открићу обавестио француског амбасадора у тадашњој Османској империји, у чијем је саставу Грчка у то време била. Заједно су започели преговоре са сељанином и успели да договоре цену за откуп статуе. У међувремену, и локални свештеник је видео статуу и кренуо у преговоре са сељанином да је откупи и поклони свом пријатељу који је тада радио као преводилац с грчког, на двору турског султана у Истанбулу. Продаја је већ била договорена, и статуа укрцана у брод за Истанбул, када је позитиван одговор и дозвола за куповину стигла и из Француске, те је француски морнар истог дана убедио власти Милоса да зауставе брод и статуу ипак продају њему.

Током пребацивања с једног на други брод дошло је до препирке и руке статуе су поломљене. У једној руци Венера је наводно држала део одеће, драперију, а у другој јабуку, која се у антици сматрала симболом лепоте.

Тако је Милоска Венера без руку завршила у Паризу, у Музеју Лувр, док се њена копија налази у Археолошком музеју Милоса. Пре него што ће купопродаја бити обављена, прве три ноћи Милоска Венера чувана је у месташцу Плаки, на брду, у кући која се данас издаје странцима преко светски познатог портала за изнајмљивање апартмана. О најчувенијој античкој грчкој статуи на свету постоји натпис на плочи која је постављена на прочељу куће. Није познато да ли данашњи власник куће од ове занимљиве приче има некакву корист и да ли туристи због њене историје желе да одседну баш овде.

Током боравка на Милосу укрцали смо се на бродић и на мини-крстарењу у трајању од неколико сати једно време провели купајући се у ували занимљиве и веома популарне плаже Клефтико. У ствари, ова увала с белим стенама и не би могла да се назове увалом с плажом, иако шљунковити жал ширине метра заиста постоји у самом подножју занимљивих стена. Формације које подсећају на наслаге шлага на торти, чији је облик неко прво скроз покварио, а затим оставио да се стегне и осуши, неке су од главних атракција овог острва.

Након крстарења, вратили смо се на копно и упутили ка селу Трипити, на брду изнад луке Адамантас, на ручак у прелепој таверни. У овом месту налазе се остаци неких од најстаријих ранохришћанских катакомби Европе (1. век), место где су сахрањивани становници античког Мелоса, како је гласио некадашњи назив острва.

Адамантас, највећа кружна лука

Милоски залив, у којем се налази главно место и лука Адамантас, највећа је кружна, природна лука Медитерана. Дуж готово читаве обале залива, узана, не нарочито репрезентативна плажа с тамарисима у позадини, има једну занимљивост. На самој обали, поред стена које су бакарнонаранџасте боје, у мору могу да се виде делови који се пене, на месту где из дубине мора, из вулкана избија термална вода. Због овога стене су добиле боје минерала који се кроз утробу земље пробијају ка површини.

Недалеко од плаже, у једном делу централног, кружног залива налазе се остаци старог аеродрома, и поред њега велике, равне површине – солане, одакле се вадила со.

Острво Милос веома је другачије од осталих острва Киклада, и, за сада, потпуно без туристичке гужве. Успавани вулкан Грчке тек чека да га открију заљубљеници у занимљиве пејзаже, историју и летовање без великих хотелских комплекса.

Уске уличице Плаке

Центар старог дела Милоса, месташце Плака, смештено је недалеко од Трипитија, на највишем делу острва. У шетњи Плаком видели смо остатке венецијанске тврђаве, античког амфитеатра уклесаног у падину брда, и две Богородичине цркве (Панагија Паласитра и Панагија Корфијатиса).

На путу ка врху Плаке, уличицама потпуно без туристичке гужве, видели смо кућу у којој је пре одласка за Француску три дана провела статуа Милоске Венере, а затим сели у једну од малих кафетерија. За разлику од других, познатијих острва Киклада, кафетерије Милоса на поподневном сунцу готово да су празне.

Беле стене плаже Саракинико

Острво Милос познато је по плажама од розикастог, црвенкастог и наранџастог песка. Једна од најчувенијих плажа с блиставобелим, стеновитим формацијама налик месечевом пејзажу је Саракинико на северној обали, где се налазе пећине које су настале ерозијом, због вулканске активности. У шпиљама без броја некада су се скривали гусари, али и нацисти за време Другог светског рата.