Поглед на живот из „туђих ципела”
Очекивано је да велике трагедије покрену лавину осећања и саосећања
Додати чашу воде ономе коме је потребна, уздахнути кад из „туђих ципела” помислите на бол, нелагоду кроз коју ваша пријатељица пролази због развода, разумети туђе сузе и страхове – то је емпатија која је више него икад у последњих месец дана у фокусу и о којој све чешће слушамо од стручњака.
Тек суочени с драстичним трагедијама, људи су се зближили, пришли једни ка другима корак ближе, а психолог Владимир Боровница објашњава да је то сасвим нормалан след догађаја. За њега је природно да велике трагедије покрену лавину осећања и саосећања којима нико не може да се одупре.
Разумети друге
– Емпатија има интелектуалну, сазнајну и емотивну компоненту. Често интелектуална компонента није упитна када причамо о људима који почине неке непримерене и драстично негативне ствари. Људи то могу да разумеју, али емотивна компонента је код многих оштећена. Они не могу да осете шта њихова дела значе у том смислу и чему доприносе код других људи – објашњава Боровница у разговору за „Магазин”.
Према његовим речима, емпатија омогућава да боље разумемо друге и, често нас присиљава да предузмемо неку примерену меру како би ублажили патњу друге особе.
Истиче и да већина људи осећа емпатију.
– Људи имају од рођења способност за емпатију, само је питање колико се она касније током живота развија. Емпатија се током живота обликује и развија сходно стилу живота, али у зависности од структуре личности и околности. Слично као што је човеку урођена вештина говора, која се с временом развија – објашњава Боровница.
Међутим, интелигенција и емпатија нису у директној вези. Интелигентнији људи су вештији да препознају туђе потребе и осећања, чак и ако не осећају. Али, то не значи нужно да ће бринути више о потребама других.
Модерно друштво и све гласнији разни саветници препоручују да у фокусу увек треба да буде осећај сопствених потреба – прво „ја”, па све остало. Зато је у таквој поставци ствари тешко говорити о суштинској емпатији.
– Логично, поставља се питање где су границе. Јер, поједини стручњаци користе и термин „токсична емпатија” када се превише идентификујемо с осећањима других, када су осећања друге особе преплављујућа, када осећамо нечији бол, јер то може да буде увод у анксиозност – упозорава наш саговорник.
Граница у емпатији требало би, по психолозима, да буде тачно тамо где она не угрожава никога.
Одлика доброг менталног здравља
– Саосећање може да буде и предност и мана. Када говоримо о неком просеку, нечему нормалном, већина људи ће срећније живети ако има потенцијал за емпатију. Као људска врста имамо потенцијал и за добро и за лоше, само је питање шта ће се и како испољити. Свако ће срећније живети са осећањем нормалне емпатије, са осећањем да може да формира добре односе са другим људима. То је и одлика доброг менталног здравља – подсећа наш саговорник.
Појам емпатија као способност да се емоционално разуме шта друга особа доживљава први је у науку увео још 1909. године психолог Едвард Тичнера.
У суштини, то је стављање у туђу позицију и доживљавање туђих осећаја. Емпатија може бити когнитивна, емоционална и соматска. Може бити повезана с емоционалним и социјалним проблемима као што су стрес, развод, усамљеност, незадовољство.
Менталне болести се откривају до 14. године
Психолог Владимир Боровница навео је податак да половина проблема менталног здравља почиње до 14. године, а 75 одсто њих развије се до 24–25. године живота.
Зато је, према његовим речима, важно разумети да је препознавање проблема у детињству и младости од есенцијалног значаја за добро ментално здравље читавог друштва. И зато наводи да, када се говори о заштити менталног здравља, приоритет мора да буде на јачању службе за заштиту менталног здравља деце и младих, што је, према његовом мишљењу, на основу непосредног искуства, „код нас танко”.
