Pogled na život iz „tuđih cipela”
Očekivano je da velike tragedije pokrenu lavinu osećanja i saosećanja
Dodati čašu vode onome kome je potrebna, uzdahnuti kad iz „tuđih cipela” pomislite na bol, nelagodu kroz koju vaša prijateljica prolazi zbog razvoda, razumeti tuđe suze i strahove – to je empatija koja je više nego ikad u poslednjih mesec dana u fokusu i o kojoj sve češće slušamo od stručnjaka.
Tek suočeni s drastičnim tragedijama, ljudi su se zbližili, prišli jedni ka drugima korak bliže, a psiholog Vladimir Borovnica objašnjava da je to sasvim normalan sled događaja. Za njega je prirodno da velike tragedije pokrenu lavinu osećanja i saosećanja kojima niko ne može da se odupre.
Razumeti druge
– Empatija ima intelektualnu, saznajnu i emotivnu komponentu. Često intelektualna komponenta nije upitna kada pričamo o ljudima koji počine neke neprimerene i drastično negativne stvari. Ljudi to mogu da razumeju, ali emotivna komponenta je kod mnogih oštećena. Oni ne mogu da osete šta njihova dela znače u tom smislu i čemu doprinose kod drugih ljudi – objašnjava Borovnica u razgovoru za „Magazin”.
Prema njegovim rečima, empatija omogućava da bolje razumemo druge i, često nas prisiljava da preduzmemo neku primerenu meru kako bi ublažili patnju druge osobe.
Ističe i da većina ljudi oseća empatiju.
– Ljudi imaju od rođenja sposobnost za empatiju, samo je pitanje koliko se ona kasnije tokom života razvija. Empatija se tokom života oblikuje i razvija shodno stilu života, ali u zavisnosti od strukture ličnosti i okolnosti. Slično kao što je čoveku urođena veština govora, koja se s vremenom razvija – objašnjava Borovnica.
Međutim, inteligencija i empatija nisu u direktnoj vezi. Inteligentniji ljudi su veštiji da prepoznaju tuđe potrebe i osećanja, čak i ako ne osećaju. Ali, to ne znači nužno da će brinuti više o potrebama drugih.
Moderno društvo i sve glasniji razni savetnici preporučuju da u fokusu uvek treba da bude osećaj sopstvenih potreba – prvo „ja”, pa sve ostalo. Zato je u takvoj postavci stvari teško govoriti o suštinskoj empatiji.
– Logično, postavlja se pitanje gde su granice. Jer, pojedini stručnjaci koriste i termin „toksična empatija” kada se previše identifikujemo s osećanjima drugih, kada su osećanja druge osobe preplavljujuća, kada osećamo nečiji bol, jer to može da bude uvod u anksioznost – upozorava naš sagovornik.
Granica u empatiji trebalo bi, po psiholozima, da bude tačno tamo gde ona ne ugrožava nikoga.
Odlika dobrog mentalnog zdravlja
– Saosećanje može da bude i prednost i mana. Kada govorimo o nekom proseku, nečemu normalnom, većina ljudi će srećnije živeti ako ima potencijal za empatiju. Kao ljudska vrsta imamo potencijal i za dobro i za loše, samo je pitanje šta će se i kako ispoljiti. Svako će srećnije živeti sa osećanjem normalne empatije, sa osećanjem da može da formira dobre odnose sa drugim ljudima. To je i odlika dobrog mentalnog zdravlja – podseća naš sagovornik.
Pojam empatija kao sposobnost da se emocionalno razume šta druga osoba doživljava prvi je u nauku uveo još 1909. godine psiholog Edvard Tičnera.
U suštini, to je stavljanje u tuđu poziciju i doživljavanje tuđih osećaja. Empatija može biti kognitivna, emocionalna i somatska. Može biti povezana s emocionalnim i socijalnim problemima kao što su stres, razvod, usamljenost, nezadovoljstvo.
Mentalne bolesti se otkrivaju do 14. godine
Psiholog Vladimir Borovnica naveo je podatak da polovina problema mentalnog zdravlja počinje do 14. godine, a 75 odsto njih razvije se do 24–25. godine života.
Zato je, prema njegovim rečima, važno razumeti da je prepoznavanje problema u detinjstvu i mladosti od esencijalnog značaja za dobro mentalno zdravlje čitavog društva. I zato navodi da, kada se govori o zaštiti mentalnog zdravlja, prioritet mora da bude na jačanju službe za zaštitu mentalnog zdravlja dece i mladih, što je, prema njegovom mišljenju, na osnovu neposrednog iskustva, „kod nas tanko”.
