Нисмо исти

Често чујемо како смо, тобоже, „сви исти”. У свету данас има осам милијарди људи, а нема двоје истих. Ни близанци нису исти. Ни по телесном, ни по духовном бићу.

Свако од нас је особена личност. Или, како то прецизније каже патријарх Павле, „јединствена, непоновљива личност – уникат; и као такав, позван и призван да у заједници с Богом и ближњима развија своју јединственост у бесконачност”.

Управо по томе, што је човек позван и призван да развија своју јединственост, указује се како великим даровима је он обдарен, да може да напредује до – у бесконачност. Докле ће стићи, то само од њега зависи.

Сви смо створени по једном лику – по обличју Божјем, али, нисмо исти. Христоликост нам указује на порекло и на призвање које имамо. Лик нас упућује да личност у себи градимо; а каква је ко личност, то се кроз лик пројављује.

Мали и велики човек

Наизглед, сви смо исти или бар слични; неко је нижи, неко је виши, али смо сви различити, свако је човек за себе, посебан, особена личност.

Мера човека није висина тела његовог, већ величина личности његове.

Сваки човек је посебно обдарен. За живот и за духовно узрастање. Бог никог не оставља без дарова. Јеванђеље сведочи да Господ једноме даде пет таланата, другоме два, а трећему један, „свакоме према његовој моћи”. Већ по томе се види да нису сви људи исте моћи, да немају исте дарове. А онда, по томе да ли користи и колико умножава добијене таленте, покаже се ко је какав човек. Неки људи се не труде да препознају дарове које имају.

Самим тим што сваки човек има особене дарове, има и особену одговорност. Коме је више дато, од њега се више тражи. Онако како се то у Јеванђељу каже: „А од свакога коме је много дано, много ће се и тражити; а коме је поверено много, од њега ће се више искати.” 

Разликујемо се не само по даровима (талентима), него, надасве – по делу. Сви смо сведоци да се за неког каже да је „велики човек”, а за неког да је „мали човек”. Велики човек велики је по врлинама својим и по делу своме. Мали човек мали је зато што себе унижава, што не чини онако и онолико колико му људска дужност налаже; он се показује као недорастао човек.

То је исходиште слободе, великог дара датог човеку. Да сам бира пут којим ће ићи. Притом, сваки избор има свој одјек у – одговорности.

Лепота света је у разноликости. Тако је и с људским светом. Људи су различити, да би се показала јединственост сваке личности и да би се људи испомагали, сједињавали и чинили један организам, у којем ће свако сачувати особеност своје личности. Људска дужност налаже да човек који је у нечему више обдарен, који је способнији од других, помаже другима, који су у томе од њега слабији; а тамо где је он „слабији”, њему ће помоћи други, они који су у томе „јачи”. И све тако, једни другима. Потребно је да се људи нађу тамо где се слажу и да се допуњавају тамо где за тим потребе има. Сликовито, као у игри пазл, где сваки део слике има своје тачно одређено место, па кад се тако све сложи, добије се мозаик назначеног лика, представе или догађаја.

Дакле, креативност и пуноћа показују се у допуњавању, повезивању и сједињавању различитога. Управо особеном креативношћу на путу до пуноће човек показује јединственост и непоновљивост своје личности. Замислимо (ако је уопште могуће тако нешто замислити) да смо сви исти (једнаки). То би значило (да нас неко користи) да се само слажемо као цигле. У таквој „грађевини” нема слободе, нема креативности – нема личности. Нема живота. Нема човека.

Они који би да се изједначе с бољима од себе, с пожртвованијима и делотворнијима, још кажу да смо „сви једнаки”. Можда зато што смо сви деца једнога оца, што једни на друге „личимо” (што смо по истом лику створени) и што смо сви подједнако слаби и животно на исто упућени. Али, и поред тога, нисмо једнаки. Једнаки смо само по изобиљу љубави коју од Творца имамо и по правима и слободама која нам припадају, да бисмо могли као људи да се остваримо у свом позиву и призиву.

Свети владика Николај каже: „Живот је на неједнакости заснован. Без неједнакости живот би дошао у стање покоја, постао би инвалид.”

Од нас се не очекује да будемо једнаки, него да будемо – једно, у Христу. Онако како каже Свети апостол Павле у посланици Галатима: „Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу.”

Нема оправдања за поглед „с висине”

С обзиром на то да је свако од нас с другачијим даровима, да нисмо сви подједнако спремни на жртву и да нисмо сви исте снаге воље – нисмо исти (једнаки). Самим тим, нисмо ни истог духовног узраста. Неко на свет гледа кроз тек отшкринут прозор, а неко кроз широм отворен. Нажалост, често бива да онај који гледа кроз тек отшкринут прозор мисли и убеђује друге да постоји само оно што он види и како види.  

Значи ли то да они који имају више дарова и који су вишег духовног узраста треба да се надимају, да „с висине” гледају на оне који им нису дорасли? Не, никако. За то нема никаквог оправдања. Јер, у односу према слабијем од себе човек показује себе, своју душевну и духовну величину.

Човек и у том односу узраста!