Хвалисави инфлуенсери
Слике брендиране гардеробе и фотографије с егзотичних дестинација не служе само да покажу обиље већ откривају и сталну потребу особе која то ради да прикрије своју унутрашњу празнину
Хвалисавце нико не воли. Има нечег готово природног у томе. Данашња деца имају за другаре који се хвале и поспрдни израз „он се хваљуцка”.
Наравно да се то људима не допада, јер је хвалисавост начин изазивања туђе зависти. Особа која завиди, а посебно она која није свесна да завиди, живи за то да други њој завиде. Завист има посебно место у нарцистичкој организацији личности. Још давно је Кристофер Лаш написао, у својој истоименој књизи, да живимо у нарцистичкој култури. Зато се та књига опет штампа у великим тиражима.
Доба инфлуенсера је доба хвалисавости. Они сада раде оно што је пре неку деценију већини људи било незамисливо, нешто чега смо се некад стидели. Али има и оних који инфлуенсерима завиде, и то на два начина. Или би и они хтели да постану хвалисави инфлуенсери, а не могу или не умеју, или би хтели да ови престану да се бесрамно хвале. То је иста она деструктивна завист, позната под паролом „да комшији цркне крава”.
Парцијални објекти
Можемо ли, међутим, бити истински затечени новим трендовима без зависти? И те како можемо. То се огледа у разумевању феномена, пре него у обезвређивању. Хајде да разумемо хвалисаве инфлуенсере.
Познате су вам слике парцијалних објеката. Слике скупе ташне, овлаш усликане поред јела у фенси ресторану, слике скупог сата, тек „случајно” фотографисане јер се неком задигао рукав док је склањао завесу да покаже поглед с терасе луксузног хотела с егзотичне дестинације. Парцијални објекат је термин из психоанализе који означава немогућност интегрисаног виђења света. Ту људи показују оно што сматрају својом највећом вредношћу.
У основи оваквог приказивања налази се и механизам расцепа. Искуство се дели на оно што може бити приказано и оно што мора остати искључено. Оно што је приказано бива идеализовано и изложено погледу, док се други део личности повлачи из менталног простора и остаје необрађен. На тај начин се одржава крхка унутрашња равнотежа, по цену губитка целовитости.
Неки други су се згрозили над тиме па су отишли у други екстрем и почели да показују како плачу, како су испали ружни на слици, како су се посвађали с партнером на том истом егзотичном путовању. Ни то није целовитије искуство, већ такође парцијално, само сада дизајнирано да не „гађа” завист него препознавање, да публици да утеху, да буде регулатор за публику.
Први кажу – види ме како сам посебан и диви ми се.
Други – види како смо исти и саосећај с познатим.
Емпатија с познатим није емпатија. То је емпатија парцијалног света коју свако поседује. Права емпатија подразумева саосећање с туђим искуствима која могу бити миљама далеко од наших.
Зато се поставља питање шта заправо парцијални инфлуенсерски свет хоће?
Све што је парцијално хоће да буде цело. Они хоће други део, а не умеју да га нађу у себи па га траже у публици. У публици која исто хоће свој други део који тражи у другима. Ту се успоставља специфичан облик једног дубинског механизма који се зове пројективна идентификација. Суштина тог механизма се састоји у следећем – један део се измешта у други, други га прима и на њега одговара, без јасног разликовања шта коме припада. Психолози то зову масивно одигравање. Нико ту не разуме шта тачно хоће и како се тачно регулише, али се направила несвесна повратна спрега у којој сви учесници добијају нешто, растерећење, лајк, пребацивање недостатка другом, истицање, повезаност, у фантазији.
Свет фантазије, а не реалности
Кључна реч је фантазија. Онлајн свет је много више свет фантазије него реалности. Кроз одигравање несвесних фантазија без разумевања, индивидуалне и колективне патологије се расцветавају. Људи постају све похлепнији и све су мање у контакту с реалним собом и реалним другим. Похлепа и завист разарају личност и доводе до још веће разуларености. Све брже се нормализује оно што је некада било незамисливо.
Оно што остаје недовољно осветљено у оваквом дигиталном простору јесте специфичан однос према празнини. Хвалисавост не производи само слику обиља, већ и сталну потребу да се празнина прикрије. Сваки нови садржај функционише као привремени поклопац преко унутрашњег недостатка који не може да се симболизује на стабилан начин. Дакле, продукција слике не служи комуникацији, већ одржавању психичке кохезије која је увек на ивици распада.
Уочљиво је и да публика не остаје пасивна. Она учествује у одржавању тог система кроз специфичну врсту гледања која је већ структурисана очекивањем. Поглед није неутралан, он је већ организован око могућности да се осети завист, препознавање или дистанца. На тај начин се формира кружна динамика у којој садржај и перцепција постају међусобно зависни елементи истог психичког поља.
