Hvalisavi influenseri
Slike brendirane garderobe i fotografije s egzotičnih destinacija ne služe samo da pokažu obilje već otkrivaju i stalnu potrebu osobe koja to radi da prikrije svoju unutrašnju prazninu
Hvalisavce niko ne voli. Ima nečeg gotovo prirodnog u tome. Današnja deca imaju za drugare koji se hvale i posprdni izraz „on se hvaljucka”.
Naravno da se to ljudima ne dopada, jer je hvalisavost način izazivanja tuđe zavisti. Osoba koja zavidi, a posebno ona koja nije svesna da zavidi, živi za to da drugi njoj zavide. Zavist ima posebno mesto u narcističkoj organizaciji ličnosti. Još davno je Kristofer Laš napisao, u svojoj istoimenoj knjizi, da živimo u narcističkoj kulturi. Zato se ta knjiga opet štampa u velikim tiražima.
Doba influensera je doba hvalisavosti. Oni sada rade ono što je pre neku deceniju većini ljudi bilo nezamislivo, nešto čega smo se nekad stideli. Ali ima i onih koji influenserima zavide, i to na dva načina. Ili bi i oni hteli da postanu hvalisavi influenseri, a ne mogu ili ne umeju, ili bi hteli da ovi prestanu da se besramno hvale. To je ista ona destruktivna zavist, poznata pod parolom „da komšiji crkne krava”.
Parcijalni objekti
Možemo li, međutim, biti istinski zatečeni novim trendovima bez zavisti? I te kako možemo. To se ogleda u razumevanju fenomena, pre nego u obezvređivanju. Hajde da razumemo hvalisave influensere.
Poznate su vam slike parcijalnih objekata. Slike skupe tašne, ovlaš uslikane pored jela u fensi restoranu, slike skupog sata, tek „slučajno” fotografisane jer se nekom zadigao rukav dok je sklanjao zavesu da pokaže pogled s terase luksuznog hotela s egzotične destinacije. Parcijalni objekat je termin iz psihoanalize koji označava nemogućnost integrisanog viđenja sveta. Tu ljudi pokazuju ono što smatraju svojom najvećom vrednošću.
U osnovi ovakvog prikazivanja nalazi se i mehanizam rascepa. Iskustvo se deli na ono što može biti prikazano i ono što mora ostati isključeno. Ono što je prikazano biva idealizovano i izloženo pogledu, dok se drugi deo ličnosti povlači iz mentalnog prostora i ostaje neobrađen. Na taj način se održava krhka unutrašnja ravnoteža, po cenu gubitka celovitosti.
Neki drugi su se zgrozili nad time pa su otišli u drugi ekstrem i počeli da pokazuju kako plaču, kako su ispali ružni na slici, kako su se posvađali s partnerom na tom istom egzotičnom putovanju. Ni to nije celovitije iskustvo, već takođe parcijalno, samo sada dizajnirano da ne „gađa” zavist nego prepoznavanje, da publici da utehu, da bude regulator za publiku.
Prvi kažu – vidi me kako sam poseban i divi mi se.
Drugi – vidi kako smo isti i saosećaj s poznatim.
Empatija s poznatim nije empatija. To je empatija parcijalnog sveta koju svako poseduje. Prava empatija podrazumeva saosećanje s tuđim iskustvima koja mogu biti miljama daleko od naših.
Zato se postavlja pitanje šta zapravo parcijalni influenserski svet hoće?
Sve što je parcijalno hoće da bude celo. Oni hoće drugi deo, a ne umeju da ga nađu u sebi pa ga traže u publici. U publici koja isto hoće svoj drugi deo koji traži u drugima. Tu se uspostavlja specifičan oblik jednog dubinskog mehanizma koji se zove projektivna identifikacija. Suština tog mehanizma se sastoji u sledećem – jedan deo se izmešta u drugi, drugi ga prima i na njega odgovara, bez jasnog razlikovanja šta kome pripada. Psiholozi to zovu masivno odigravanje. Niko tu ne razume šta tačno hoće i kako se tačno reguliše, ali se napravila nesvesna povratna sprega u kojoj svi učesnici dobijaju nešto, rasterećenje, lajk, prebacivanje nedostatka drugom, isticanje, povezanost, u fantaziji.
Svet fantazije, a ne realnosti
Ključna reč je fantazija. Onlajn svet je mnogo više svet fantazije nego realnosti. Kroz odigravanje nesvesnih fantazija bez razumevanja, individualne i kolektivne patologije se rascvetavaju. Ljudi postaju sve pohlepniji i sve su manje u kontaktu s realnim sobom i realnim drugim. Pohlepa i zavist razaraju ličnost i dovode do još veće razularenosti. Sve brže se normalizuje ono što je nekada bilo nezamislivo.
Ono što ostaje nedovoljno osvetljeno u ovakvom digitalnom prostoru jeste specifičan odnos prema praznini. Hvalisavost ne proizvodi samo sliku obilja, već i stalnu potrebu da se praznina prikrije. Svaki novi sadržaj funkcioniše kao privremeni poklopac preko unutrašnjeg nedostatka koji ne može da se simbolizuje na stabilan način. Dakle, produkcija slike ne služi komunikaciji, već održavanju psihičke kohezije koja je uvek na ivici raspada.
Uočljivo je i da publika ne ostaje pasivna. Ona učestvuje u održavanju tog sistema kroz specifičnu vrstu gledanja koja je već strukturisana očekivanjem. Pogled nije neutralan, on je već organizovan oko mogućnosti da se oseti zavist, prepoznavanje ili distanca. Na taj način se formira kružna dinamika u kojoj sadržaj i percepcija postaju međusobno zavisni elementi istog psihičkog polja.
