Тајна „сватова” у Ђавољој вароши

Порекло необичне „шуме” земљаних фигура са каменом капом – по научним тумачењима и по легендама

Фигура „барјактара”, по најпопуларнијој легенди о кажњеним сватовима (Фотографије Мирјана Никић)

Земљане фигуре у „Ђавољој вароши”, каменој „шуми” у поткопаоничком куршумлијском крају, проглашеној за светско чудо природе, и данас су енигма. По научној теорији, како прича водич Милан Савић, необични земљани, наизглед украшени стубови, покривени „капицама” од камених блокова, настали су ерозијом. То је, објашњавају, процес који непрестано траје, јер природа стрпљиво гради нове.

Земљани „сватови” још боље се виде са дрвеног видиковца саграђеног изнад Ђавоље вароши

„Тренутно је овде 202 фигуре на 856 метара стаза које смо уредили за шетаче. Број фигура се кроз време мења, али је тешко то забележити у људском веку, јер је процес настајања једне 900 година, после чега долази до њене разградње, најпре отпадањем камене капе и потом разградњом и сливањем и сједињењем стубова са осталим тлом. Вода у додиру са такозваном стипсом ствара овај разградиви материјал, а капе се исто саме стварају као природна заштита фигура од падавина, што је феномен. Фигуре су високе од сва до 15 метара, широке од 50 центиметара до три метра. Оне су необичне црвенкасте боје, јер су на земљишту саских рудника олова, алуминијума и гвожђа које је краљ Милутин основао у 13. веку, а због оксидације гвожђа кроз необичну шуму тече црвена, показује водич реку „пламене” боје.

Причу о фигурама за посетиоце одвајкада су „красиле” разне легенде. По најпопуларнијој, ђаво је управо створио „ђавољу воду” која је мештанима „помутила разум” и натерала их да забораве на родбинске везе. „По легенди, након што су попили ту воду, село је венчало брата и сестру, премда су их Бог и добра вила опомињали да је то родоскрвнуће. Пошто је поворка упркос томе кренула, пред њих је стала вила и скаменила младенце, сватове и барјактара – на које главне фигуре, уочљиве са дрвеног видиковца, данас подсећају”, прича Милан.

По другој легенди, преко пута „сватова” у „каменој јарузи” у којој су мање и најстарије фигуре (значи оне старе око 900 година чија је „капа” отпала) овде су окамењени сватови из два села који су пошли по исту младу. У паклу јаруге, по истој, завршили су и једни и други, а становништво је одавде ноћу, наводно, слушало чудне крике. Научници претпостављају да је у питању звук „руже ветрова”, којој  у планинском крају „шума” фигура погодује да се развије снажно. Кажу да су грехе и болести исцељивали у цркви Светој Петки коју су овде у 13. веку подигли, а за то је, по њиховој легенди, довољно везати марамицу. То јест „завезати клетве и све проблеме”, за дрво поред.

Прича се и легенда да су се ђаци који нису волели да уче, са ђаволом опкладили да ће га надмудрити. Када су изгубили опкладу, ђаволи су се претворили у „вечите главутке”, а ученици у ђаволе. Све ове легенде поруке су биле становништву испод Соколовог врха на обронцима необичне Радан планине,  на самом југу Србије, надомак Медвеђе, Лебана и Бојника. Кажу да се у овом подручју због утицаја зрачења руда и магнетних поља сељацима често учини издалека да ауто на суседној падини уместо низбрдо иде уназад узбрдо. И ову оптичку варку открио је за „Магазин” Милан Савић, напомињући да је „Варош” однедавно за авантуристе осветљена за ноћне обиласке.