Аутор: Славица Ступарушић
26.03.2026 у 11:19
У тишини галеријског простора, између фотографија које бележе тренутке изнад воде, откривамо да прича о вилинским коњицима није само прича о инсектима. Она је прича о води, о мочварама и о томе колико је живот у граду могућ без њих. Изложба „Вилински коњици Србије”, у организацији Завода за заштиту природе Србије, приређена у Галерији науке и технике Српске академије наука и уметности, уводи посетиоце у свет једне древне и осетљиве групе инсеката. Кроз научне паное, архивску грађу, филмске записе и уметничке интерпретације, отвара се простор за размишљање о бићима која су летела небом и пре диносауруса – али и о стаништима од којих њихов опстанак зависи. Господари ваздуха, деца воде Вилински коњици припадају реду инсеката Odonata, чији је живот нераскидиво везан за влажна станишта
24.03.2026 у 09:29
Иза платана Мирјане Лехнер Драгић стоји живот испуњен личним трагањима, историјским сећањима и интимним радостима. Овога пута, са сликарком разговарамо о ономе што се не види на изложбеним зидовима – о детињству, страховима, малим ритуалима и бојама свакодневице. – Не смем да вам кажем на чему радим. Позваћу вас кад буде изложба… Само ћу рећи – у вези је са сновима. Говори то уз осмех који има дечју несташност и искуство скоро читавог века. Пред лето ће закорачити у деведесету. Корак јој је још крепак, поглед радознао, а у гласу се смењују топлина и чврстина жене која је преживела историју, али је није пустила да јој угаси радост. Када је недавно, због болести, дуго лежала, син Марко јој је донео књигу – „Сећања, снови, размишљања” Карла Густава Јунга. – Можда ћу вас зачудити,
08.03.2026 у 22:34
Свака минијатура коју направи Београђанка Гордана Станојевић једна је мала прича из свакодневног живота, која буди носталгију и остаје у сећању. Зелени креденац какав је некада имала скоро свака кућа, шерпа на туфне, хеклане завесе на прозорима, шпорет „смедеревац” – срце дома – само су неки од детаља који плене пажњу. Након повратка с посла, Гордана сате проводи у својој импровизованој радионици, у ћошку собе, где настају минијатуре вредне дивљења. У рам висок 25 центиметара, толико и широк, дубине свега пет центиметара стане цела кухиња с креденцом и „смедеревцем”: цепанице са стране, пита готова хлади се, у шерпи кува се супица, суше се крпе... Све делује живо, као да је домаћица само на тренутак изашла из собе. Минијатуре је почела да прави после пандемије Фотеље, сато
28.01.2026 у 09:09
Ових дана нашој редакцији јавио се Миодраг Б. Илић, аутор књиге „Ходочашће Илије Илића – чудесан подвиг непознатог хероја Великог рата”, у којој је реконструисао готово невероватно путовање свог прадеде – човека који је, вођен осећајем дужности и љубављу према отаџбини, прешао пола света да би се прикључио српској војсци. Илија Илић био је из Лабуништа, насеља у данашњој Северној Македонији, у општини Струга, надомак Охридског језера, у регији познатом као Дримкол – подручју уз реку Дрим. Објава Првог светског рата затекла га је на печалби у Румунији. Уредно му је уручен позив за мобилизацију и он се одмах јавио српском конзулу, с намером да се врати у домовину. Међутим, то му није било дозвољено – Румунија је тада била неутрална и није желела да се замери зараћеним великим силама. Д
