Вечни љубавници Лазе Лозе

Хладна зимска ноћ, магла се спустила, не излази напоље ко не мора. Тако нам се чинило док нисмо закрочили преко прага једне од најстаријих кућа у Скадарској улици, у Кућу Ђуре Јакшића, где су поклоници поезије већ били заузели места. Повод је била збирка „Лоза самоникла”, прва поетска књига Милорада Петровића, дугогодишњег новинара и уредника информативног програма Телевизије Београд, који се у свету лирике представља под псеудонимом Лазо Лозо.

Током новинарске каријере Петровић је објавио више од 4.000 текстова о економији, финансијама и привредном развоју, али се тек у осмој деценији живота одлучио да јавности открије поезију коју је деценијама писао „у тишини”. Псеудоним је изабрао из поштовања према деди, страдалом у Јасеновцу 1941. године, а симболика лозе – самоникле, упорне и укорењене – прожима целу књигу.

Песме су настајале хронолошки, током више деценија, и тематски обухватају љубав, завичај, историју, рат и свакодневицу. Њихова снага лежи у ерудицији и суздржаној, али дубокој емоцији, протканој симболима темељних људских искустава. Поезија, кажу, тражи да песник на папир стави печат своје душе. Управо такав траг оставља благо сабрано у 27 песама.

Пауна Вучичевић, дугогодишња лекторка листа „Политика”, која потписује и странице ове збирке, истиче да је изненађена зрелошћу песника коме су ово прве објављене песме. „Милорад промишља о животним, завичајним, родољубивим и љубавним темама на нов начин. О свему говори с љубављу”, наводи Вучичевићева, указујући и на симболичку везу наслова с прецима и породичним коренима.

Предговор у књизи је из пера новинарке Весне Арсенић, која наглашава да је поезија за Петровића била „скривено уточиште” од новинарске стварности. „Песме су пропуштене кроз густо сито самокритичности, одмераване као на апотекарској ваги”, пише Арсенићева.

Посебно потресне су песме посвећене Мостару, граду песникових корена. Суочен с трагедијом мостарских Срба, за које у њиховом граду нема више места, у песми „Мој бехару” потомак мостарске фамилије Лозо горко закључује: „Био сам у Мостару. Боље да нисам. Веће клетве не треба му.” У сличном расположењу и песми „Тугованка над Мостаром”, из 2024. године, за чувени мост на Неретви назива распећем.

Ипак, ова невелика песничка збирка доноси и чисту, сажету љубавну лирику. У најкраћој песми, „Живот” стаје један од њених најснажнијих стихова: „Нас двоје смо вечни љубавници, као ветар и река.”

Како сам аутор каже, поезија која остане у фиоци – мртва је поезија. Зато је „Лоза самоникла” сада пред читаоцима: као тих, али постојан дар из скривеног трезора душе.