Večni ljubavnici Laze Loze

Hladna zimska noć, magla se spustila, ne izlazi napolje ko ne mora. Tako nam se činilo dok nismo zakročili preko praga jedne od najstarijih kuća u Skadarskoj ulici, u Kuću Đure Jakšića, gde su poklonici poezije već bili zauzeli mesta. Povod je bila zbirka „Loza samonikla”, prva poetska knjiga Milorada Petrovića, dugogodišnjeg novinara i urednika informativnog programa Televizije Beograd, koji se u svetu lirike predstavlja pod pseudonimom Lazo Lozo.

Tokom novinarske karijere Petrović je objavio više od 4.000 tekstova o ekonomiji, finansijama i privrednom razvoju, ali se tek u osmoj deceniji života odlučio da javnosti otkrije poeziju koju je decenijama pisao „u tišini”. Pseudonim je izabrao iz poštovanja prema dedi, stradalom u Jasenovcu 1941. godine, a simbolika loze – samonikle, uporne i ukorenjene – prožima celu knjigu.

Pesme su nastajale hronološki, tokom više decenija, i tematski obuhvataju ljubav, zavičaj, istoriju, rat i svakodnevicu. Njihova snaga leži u erudiciji i suzdržanoj, ali dubokoj emociji, protkanoj simbolima temeljnih ljudskih iskustava. Poezija, kažu, traži da pesnik na papir stavi pečat svoje duše. Upravo takav trag ostavlja blago sabrano u 27 pesama.

Pauna Vučičević, dugogodišnja lektorka lista „Politika”, koja potpisuje i stranice ove zbirke, ističe da je iznenađena zrelošću pesnika kome su ovo prve objavljene pesme. „Milorad promišlja o životnim, zavičajnim, rodoljubivim i ljubavnim temama na nov način. O svemu govori s ljubavlju”, navodi Vučičevićeva, ukazujući i na simboličku vezu naslova s precima i porodičnim korenima.

Predgovor u knjizi je iz pera novinarke Vesne Arsenić, koja naglašava da je poezija za Petrovića bila „skriveno utočište” od novinarske stvarnosti. „Pesme su propuštene kroz gusto sito samokritičnosti, odmeravane kao na apotekarskoj vagi”, piše Arsenićeva.

Posebno potresne su pesme posvećene Mostaru, gradu pesnikovih korena. Suočen s tragedijom mostarskih Srba, za koje u njihovom gradu nema više mesta, u pesmi „Moj beharu” potomak mostarske familije Lozo gorko zaključuje: „Bio sam u Mostaru. Bolje da nisam. Veće kletve ne treba mu.” U sličnom raspoloženju i pesmi „Tugovanka nad Mostarom”, iz 2024. godine, za čuveni most na Neretvi naziva raspećem.

Ipak, ova nevelika pesnička zbirka donosi i čistu, sažetu ljubavnu liriku. U najkraćoj pesmi, „Život” staje jedan od njenih najsnažnijih stihova: „Nas dvoje smo večni ljubavnici, kao vetar i reka.”

Kako sam autor kaže, poezija koja ostane u fioci – mrtva je poezija. Zato je „Loza samonikla” sada pred čitaocima: kao tih, ali postojan dar iz skrivenog trezora duše.