Може ли фолклор да се врати на велику сцену

У времену у којем се традиција често своди на фолклорни украс или туристички сувенир, оснивање новог професионалног ансамбла народне игре представља значајан културни догађај. Ансамбл „Сковран”, недавно представљен у Играчком центру „Уна Сага Сербика”, настао је као одговор на потребу да се народна игра врати на велику сцену – не као реликт прошлости већ као жива, савремена уметност утемељена у идентитету.

– Ансамбл „Сковран” настао је из потребе групе младих уметника да народна игра поново заблиста на позорници – у складу с временом у којем живимо и делујемо, али чврсто ослоњена на принципе и постулате сценског фолклора које је поставила Олга Сковран, једна од најзначајнијих личности српске и југословенске сценске народне игре. Велики део чланова ансамбла су алумнисти балетских школа, као и уметници с искуством рада у државним професионалним ансамблима. Играчи „Сковрана” су чланови Удружења балетских уметника Србије, а део њих са статусом самосталних уметника, рекао је за „Магазин” кореограф и сценски редитељ Милош Циле Митић.

„Сковран” је замишљен као професионална, сценска платформа која спаја традицију и савремени сценски израз, уз строго поштовање естетских и техничких принципа фолклора. Управо тај баланс између наслеђа и савремености представља један од највећих изазова данашње фолклорне сцене.

Први КУД настао 1945. године

Да би се разумела важност појаве једног оваквог ансамбла, неопходно је осврнути се на историјски развој сценске народне игре.

– У Србији и на простору некадашње Југославије, сценска презентација народне игре у облику у којем је данас познајемо настаје у новембру 1944. године, у оквиру Уметничке групе „Уједињени савез антифашистичке омладине Србије”. Већ 1945. године ова група добија име Омладинско културно-уметничко друштво „Иво Лола Рибар” и поставља темеље професионалног приступа народној игри – каже Митић, по професији историчар.

Он подсећа да су то тада биле кореографске минијатуре мешовитих ансамбала, извођене у аутентичним народним ношњама или њиховим верним реконструкцијама, уз пратњу оркестара радијског типа. Иако су се кола на сцени играла и у међуратном периоду, тек после Другог светског рата може се говорити о сценском фолклору као уметничкој дисциплини.

Кључну улогу у том процесу имала је Олга Сковран. Окупивши најзначајнија имена етнокореологије, фолклористике и уметничке игре у оквиру Ансамбла „Коло”, она је, по речима нашег саговорника, поставила постулате који и данас представљају мерило квалитета: чистоту стила, врхунску технику, меру и укус.

Педесетих година 20. века фолклор постаје све популарнији, а има и важну улогу у културној дипломатији Југославије.

– У периоду политичке изолације сценска народна игра постаје један од ретких културних производа који су успешно представљали земљу у иностранству. Заједно с балетом Народног позоришта, фолклор је постао симбол нове југословенске државе на светској сцени – истиче Митић.

Тада настају професионални ансамбли: „Коло” у Београду, „Ладо” у Загребу и „Танец” у Скопљу. Први велики искорак у међународну јавност представљала је турнеја удружених ансамбала „Коло” и „Ладо” по Швајцарској 1950. године, након чега фолклор постаје препознатљив југословенски културни бренд.

Елементи кореографисане народне игре појављују се и у првим домаћим филмовима који нису обрађивали ратну тематику – у остварењима попут „Софке”, „Чудотворног мача” и „Циганке”, где се по први пут потписују и кореографи. Сценска народна игра улази у колективну културну свест.

Иако се процењује да у Србији постоји неколико хиљада културно-уметничких друштава и фолклорних ансамбала, јасно је да број не значи и квалитет. Многа од тих друштава представљају темељ очувања традиције, обичаја и заједништва, нарочито у мањим срединама и дијаспори.

– Ипак, уметнички стандарди сценске народне игре често су потиснути пред захтевима брзе продукције, ефеката и површне атрактивности– каже наш саговорник.

Оснивачи новог фолклорног ансамбла не крију став да су се постулати Олге Сковран у великој мери изгубили, чак и у ансамблима који су настали на њеним темељима. Митић инсистира на враћању чистоте стила и технике, извођењу које тежи перфекцији, али никада ефекту ради ефекта.

Наслеђе које се чува у дијаспори

Посебно важну улогу фолклорна игра има у дијаспори, где често представља један од начина очувања националног идентитета. За децу и младе који одрастају далеко од матице, народна игра није само уметничка активност, већ и простор припадности, памћења и културног континуитета. И у дијаспори се све чешће појављују групе и појединци који фолклору приступају озбиљније и стручније.

Истовремено, народна игра је мост међу народима. Она не познаје језичке баријере – говори покретом, музиком и емоцијом. Управо та универзалност чини је и данас релевантним средством културне комуникације.

Наставити тамо где је народни уметник стао данас значи много више од чувања корака и ношњи. То значи разумети дух времена, а остати веран коренима.

„Коло” и Олга Сковран

Олга Сковран (1908–1995) је била родоначелник сценске презентације народне игре, за коју је тврдила да мора да буде „очишћена од малограђанских афектација”. Она се у том подухвату ослонила на рад својих претходника, које је окупила у оквиру Ансамбла „Коло” педесетих година 20. века. Међу тим именима су Марија Мага Магазиновић, сестре Даница и Љубица Јанковић, др Оливера Младеновић, Агата Жиц, Добривоје Путник, Бранко Марковић... Њен циљ није био репродуковање народне игре већ њено уметничко уздизање – с тежњом да се „настави тамо где је народни уметник стао”.

Уметнички тим ансамбала

Костим, режија, сценографија, светло и звук важни су за савремени сценски наступ. Међутим, уметнички тимови ансамбала се, по речима Митића, и даље своде на педагога народне игре (уметничког руководиоца или кореографа) и шефа оркестра (аранжера музика, ређе композитора). Не зато што не постоји жеља за ширим тимом већ зато што за њим нема потребе докле год је стваралаштво ограничено на кореографске минијатуре. 

На листи Унеска

„Коло, традиционална народна игра”, уписана је на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства у децембру 2017. године.